Аутор: Миша Стојадиновић
Србија је на почетку 21. века суочена са многобројним изазовима који се намећу на путу њеног развоја, од којих је један од најважнијих свакако процес међународних интеграција. Посматрање европских интеграција као безалтернативног пројекта доводи Србију у положај да мора да се повинује бескрајној листи захтева које мора да испуни. Имајући ово у виду Србија мора бити свесна да европске интеграције, ма колико биле значајне нису безалтернативне и да она мора бити отворена и за алтернативни пут развоја. У том смислу је разумљива и политика неутралности у међународним односима којом се тренутно руководи наша земља на свом путу ка европским интеграцијама. Том приликом треба нагласити да у јеку евроатланских процеса и сама Европска унија није сигурна у своју позицију на глобалној сцени што такође треба имати на уму приликом позиционирања Србије у процесу међународних интеграција. Како би смо разумели специфичан положај који Европска унија има на глобалној светског сцени неопходно је учинити једну критичку анализу која ће показати колики значај она има на глобалне токове, као и у којој мери она може да представља једног од значајних играча у мултиполарном свету.
Почетак ХХI са собом доноси тенденције које доприносе рађању једног новог мултиполарног поретка са више различитих полова моћи који утичу на глобални поредак. Овај нови мултиполарни свет доводи до настанка потребе за великим корекцијама на пољу међународне политике и међународних односа. Крајем ХХ века долази до рађања нових глобалних играча који јачају положај Југа на глобалној сцени, док су дотадашњи економски центри као што су нпр. САД, ЕУ и Јапан у дефанзиви.
Оно што се са сигурношћу може рећи јесте да се уласком у ХХI век ушло у период када се дешавају најбурније промене на глобалном нивоу него икада у људској историји. Неки од ових процеса које треба поменути су свакако европске интеграције и ширење НАТО-а ка истоку, а према којима међу свим битним актерима на глобалном нивоу постоје различите перцепције. Ове перцепције су у великој мери обојене историјом и искуствима које поједини народи имају. Од ових фактора у великој мери зависи начин на који политичари приступају овим феноменима. На пример, на захтеве НАТО-а за примање нових чланови Руси гледају као на процес НАТО експанзије. Слично мишљење када се ради о НАТО-у превладава и међу грађанима Србије.
Наравно подједнако је важно поменути и везу између унутрашње и спољне политике која значајно може утицати на позиционирање државе у међународној заједници. Србија се у својој међународној политици руководи принципом неутралности покушавајући да балансира између евроатлантског и евроазијског геополитичког концепта. У свом процесу међународних интеграција Србија покушава да настави свој пут ка европским интеграцијама. Овај пут иако веома значајан, није нимало лак и наилази на многобројне потешкоће. Једна од главних препрека на овом путу су непрестана условљавања, при чему се списак обавеза које наша земља мора да испуни непрестано шири. Једна од главних препрека која се намеће данас јесте статус Косова и Метохије. Свакако главно питање које настаје јесте: Да ли ће интеграције у ЕУ морати да се заврше признавањем независности овог ентитета? То је само једна од потешкоћа до које је довела политика двоструких аршина на међународној светског сцени. Такође, окружена државама које су чланице НАТО-а поставља се још једно питање: Колико ће наша земља моћи да одоли притиску да и она сама не пође овим путем? Напад на Савезну Републику Југославију 24. марта 1999. године је нарочито допринео негативном ставу грађана Србије када се ради о НАТО-у. Такође то би уједно значило и захлађење односа са Русијом, као и пропуштена могућност да Србија пронађе своје место у евроазијском геополитичком концепту. Такође, наша земља мора с пажњом испратити дешавања везана за ПЕСКО споразум, јер уколико се он понуди као алтернатива НАТО-у, колико год то било тешко очекивано, он може донети значајне промене на геополитичкој сцени. Овакав незахвалан положај између два различита геополитичка концепта у коме се налази Република Србија можда намеће једно на први поглед незамисливо решење, а то је спајање неспојивог. Прихватањем само једног од геополитичких концепата (евроатлантског или евроазијског) Република Србија би имала много тога да изгуби, па је једино решење у томе да она одржи своју политику неутралности у покушају да представља неки вид моста између ова два непомирљива концепта. Наша земља би требало да искористи свој положај да оствари економску сарадњу између Истока и Запада. И можда је то тежи пут којим је потребно поћи, али треба увек имати на уму да постоје успешни примери који су на свој начин успеле да изборе своје место унутар Европске уније као неутралне државе (Швајцарска, Шведска, Финска и Аустрија).
