Home АНАЛИЗЕ Изазови успостављања дијалога и сарадње на Балкану

Изазови успостављања дијалога и сарадње на Балкану

6446
0

Аутор: Миша Стојадиновић

Проблем дијалога и сарадње народа на Балкану представља „вечиту“ тему којом су се бавили и баве се како социолози, политиколози, историчари, тако и многобројни мислиоци изван оквира научно утемељеног мишљења, те и политичари. Оно што је свима њима заједничко јесте да што се више о потреби дијалога и сарадње на Балкану говорило пракса је то углавном демантовала и истовремено једног и другог је бивало све мање. У оквиру ових размишљања јављали су се и предлози за успостављање одговарајућег како културног тако и ширег институционалног оквира у коме би се дијалог и сарадња одвијали и у пракси остваривали.

Може се рећи да је Балкан прави пример зоне етничког коктела (Zbigniew Brzeziński) где се секу лукови различитих цивилизација. Наиме, простор Балкана је насељен становништвом које припада различитим етничким (Грци, Срби, Црногорци, Македонци, Хрвати, Румуни, Мађари, Бугари, Румуни, Албанци, Турци, Роми…) и конфесионалним групама (православци, католици, муслимани…). Све ово даје Балкану карактеристике мултинационалности, мултиконфесионалности и мултикултуралности, које уместо да воде ка јачању међузависности, бивају злоупотребљене у циљу јачање међусобне нетрпељивости.

Никола Рот бавећи се односим између различитих друштвених група каже да се ,,припадници групе оцењују и осећају као блиски, а сви они који не припадају групи доживљавају се, бар по неким карактеристикама, као другачији и као странци.’’ Наравно он указује и на то како лојалност према властитој групи не мора нужно бити праћена непријатељством према другим групама, мада је углавном присутан другачији приступ према припадницима других група него према припадницима властите групе. То доводи до потребе за развојем толеранције на просторима где живе припадници различитих култура. 

Житељи Балкана су свесни чињенице да они деле заједничку културу, која је настала као резултат међусобних културних интеракција, а које су довеле до развоја свести о томе да је њихова култура умногоме сличнија од култура народа ван Балканског полуострва. Културне разлике не морају нужно водити ка стварању конфликата, оне могу бити и извор међусобне сарадње и то је нешто чему треба стремити.  Божо Милошевић указује на то како велики број социолошких и политиколошких разматрања често трагају у прошлости Балкана за социокултурним упориштима његове интеграције, а при том се заборавља да је овај процес у прошлости обиловао (и да још увек обилује) бројним изворима дезинтеграције. У том смислу обесхрабрује чињеница да је ,,различитост’’ на Балкану уместо сарадњи, водила ка социјалним конфликтима.        

 Историја Балкана је испуњена многобројним сукобима како народа који на њему живе, тако и социјалним расцепима унутар истих група народа. Народи на Балкану су били нажалост чести сведоци многобројних сукоба који су били препуни насиља, агресије и непријатељства. Они су сасвим добро упознати до каквих све стравичних последица може довести ескалација конфликата. Показало се да и поред схватања грађана Србије, Бугарске и Македоније о томе да међу балканским народима има више сличности него између балканских и других европских народа, разлике међу њима су у прошлости веома често резултирале многобројним социјалним конфликтима. Та разноликост у погледу мултинационалности, мултиконфесионалности и мултикултуралности је током бурне историје Балкана веома често била узрок настанка дезинтегративних процеса који су неретко резултовали ратовима. Разлике су, дакле, веома често биле инструментализоване зарад разноразних циљева и из тог разлога је увек потребно имати на уму могућност да се одређени покушај међусобне интеграције може лако  претворити у један скупи и безуспешни експеримент, који би могао имати несагледиве последице по балканске народе.

Foto: Pixabay

Концепт мултикултурализма је у веома дугом периоду прихватан са одушевљењем од стране многобројних теоретичара, као један од начина превазилажења могућих сукоба унутар једног плурализованог друштва. Као што је већ речено,мултикултурализам би уопштено говорећи требало да значи складан суживот припадника различитих култура, где ће различитости бити третиране као извор међусобне сарадње и међусобног напретка. Међутим, после детаљније анализе може се видети да основне идеје мултикултурализма нису изашле ван домена теорије и реализовале се у пракси.   Ситуација је разочаравајућа по питању мултикултурализма  на глобалном нивоу, а у прилог томе говоре и подаци које смо користили у нашем раду, а који показују низак ниво поверења између припадника различитих нација. Тамо где нема поверења, нема ни толеранције, а без толеранције нема ни говора о постојању мултикултурализма.

Наравно, треба напоменути да на конфликте не треба увек гледати као на нешто негативно. Њихово постојање је уједно и претпоставка постојања демократије. Демократија, међутим, не претпоставља постојање насилних конфликата који се манифестују борбом, већ пре свега постојање стања у коме сви грађани могу без бојазни изнети своје мишљење ма колико се оно разликовало од других. Стање у коме долази до суочавања најразличитијих мишљења, па и оних најсупротстављенијих, а све зарад креативног решавања неког проблема. То што се конфликти веома често злоупотребљавају зарад остваривања личних и политичких интереса је само разлог више да се крене ка њиховом потпуном разумевању, а све у циљу њиховог превазилажења. Најгоре могуће решење, које се на жалост веома често примењује у пракси, је да се правимо да конфликти не постоје, јер то је уједно и начин који ће довести до њихове ескалације. Потребно је створити једну демократску атмосферу приликом разрешавања конфликата у којој ће две стране, пре свега дијалогом, доћи до решења које је прихватљиво за обе стране. Све остало значи наметање краткорочних решења која ће у најближој будућности довести до поновног активирања конфликата.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here