Аутор: Драган Станар
Упркос томе што је пандемија Ковид-19 и даље веома актуелна тема у Сједињеним Америчким Државама, и што је већи део медијског простора посвећен управо овом феномену, у последњих неколико дана пажња америчке јавности усмерена је на последњи потез председника Доналда Трампа, који је разрешио дужности генералног инспектора Стејт департмента (Department of State), Стива Линика. Овај Трампов потез изазвао је очекивану буру негодовања код, иначе анти-трамповски расположених медија, међутим додатно „гориво“ ове приче јесте препознавање неке врсте матрице односа кабинета садашњег председника САД и инситуције генералног инспектора од стране многих аналитичара.
Институција генералних инспектора (General Inspector) уведена је у политички систем Сједињених Америчких Држава као реакција на дешавања око, сада већ историјске, афере Вотергејт. По оставци тадашњег председника Ричарда Никсона, поверење у власт било је значајно пољуљано у америчкој популацији, те је стварањем и имплементацијом идеје генералних инспектора у готово свим секторима јавног живота покушано стварање неке врсте поуздане и јавне унутрашње контроле свих федералних агенција и политичких институција извршне власти. На самом почетку именовано је 12 инспектора у кључним агенцијама, али је током година тај број вишеструко повећан. Задатак генералних инспектора јесте ревизија пословања, контрола трошкова и кадровске политике, као и вршење истрага по пријавама запослених. Уколико би генерални инспектор пронашао проблем, његов би задатак био да извести директора или председника агенције, који би потом имао рок од седам дана да проследи инспекторов извештај Конгресу, односно другој, законодавној, грани федералне власти. У протеклих неколико деценија, генерални инспектори неких од најзначајнијих институција извршне гране власти у САД достављали су Конгресу извештаје о злоупотребама у Пентагону, Одељењу домовинске безбедности, Имиграционој служби, Централној обавештајној служби, НАСА-и, итд.
Иако је моћ постављања и смењивања генералних инспектора, која је у рукама председника САД, релативно ретко употребљавана, постојали су изузеци. Вероватно најдрастичнији пример употребе ове моћи је пример Роналда Регана који је по ступању на дужност сменио све генералне инспекторе и поставио нове, како би осигурао лојалност. Зашто је онда недавни поступак Доналда Трампа подигао толику прашину, нарочито имајући у виду да је и његов претходник, последњи председник из редова Демократске странке, Барак Обама, такође сменио неколико генералних инспектора 2009. године, већ на самом почетку свог мандата? Једно од виђења је свакако и то да је разлог толикој критици чињеница да је Трамп на веома неуобичајен начин започео отворену конфронтацију са чак четири генерална инспектора у последњих неколико месеци, која се завршила њиховом сменом.
Мајкл Аткинсон, који је био задужен за контролу обавештајне заједнице САД (Intelligence Community), разрешен је дужности почетком априла због прошлогодишњег извештаја Конгресу који се тицао Трамповог притиска на украјинског председника да објави почетак истраге активности Џоа Бајдена и његовог сина. Овај Трампов потез протумачен је као освета Аткинсону за извештај који је био окидач за процес опозива, тј. импичмента. Посебно је проблематичан био тајминг – у сред Ковид-19 пандемије, чак и за неке припаднике Републиканске странке. Трамп је потом сменио и Глена Фајна, генералног инспектора Министарства одбране (Department of Defence), одмах пошто је овај постављен за контролора комитета за који контролише трошење 2,2 трилиона долара намењених санацији последица Ковид-19 вируса. Јавност је посебно узменирила чињеница да га је Трамп заменио Брајаном Милером, који је на функцију дошао из Правне службе Беле куће, тј. директно из Трамповог окружења. Недуго затим, Трамп је објавио да планира да смени в.д. генералног инспектора министарства здравља (Department of Health), Кристи Грим због њеног извештаја о лошем стању болница и здравственог система. Стив Линик је дакле четврти по реду генерални инспектор који је разрешен дужности од априла. Нарочито се подвлачи податак да се истрага којом је руководио Линик, која се тиче злоупотреба од стране државног секретара Мајка Помпеа, ближила крају, мада у последњих неколико дана стижу нове информације од конгресмана Енгела да је права тема Линикове истраге заправо била хитна Декларација о извозу оружја у Саудијску Арабију, на којој су инсистирали државни секретар и председник САД.
Без обзира о каквој се позадини ових Трампових одлука ради, евидентан је отворени сукоб америчког председника са најосетљивијим деловима политичког система његове земље. Чини се да пред очима америчке и светске јавности ескалира, потпуно очекиван, сукоб Трампа и делова администрације који му нису лојални. Од самог преузимања функције, Трамп се суочава са великим отпорима у оквиру државног апарата који је он у више наврата назвао „дубока држава“ (deep state). Тренутна криза у политичким структурама САД практично осликава изразит проблем који савремене демократије имају са односом лојалности „наслеђене“ администрације новој, демократски изабраној, власти. Дилема која је пред нама је следећа: да ли сведочимо Трамповој самовољи и аутократском склањању свакога ко му стане на пут, па макар то били и стручни и друштвено-одговорни чиновници, чиме de facto нарушава плурализам и систем контроле власти или пак нелојални чиновници директно урушавају основне вредности демократије када одбијају да следе политику легитимно изабраног представнима народа? Време пред нама ће показати. Било како било, садашња ситуација у политичком животу најразвијеније глобалне демократије до кости је оголила један од основних проблема овог политичког система – дефинисање граница прерогатива легитимно изабране власти и механизама унутрашње контроле.
