Драган Станар
Савремено друштво оправдано се поноси својим место на врху лествице историјског развоја људске цивилизације. Модерна друштва славе и негују незабележен степен људских и индивидуалних слобода, реални квалитет живота без историјског преседана и убедљиво најбоље објективне услове за живот од како постоји човека. У поређењу са само неколико генерација пре нас, објективни услови живота драстично су унапређени, заједно са ширењем спектра прилика за већину појединаца, нарочито у развијеним деловима света. Међутим, чини се да савремена развијена друштва све више губе свест о сукцесивности цивилизацијског развоја, о нужним степеницама које је људска врста морала да прескочи како бисмо данас били ту где јесмо. Велики је хибрис данашњег човека што све што имамо и све у чему уживамо узима као датост, као нешто што је наша генерација „заслужила“ и зарадила, не обазирујући се при томе на темељ, зидове, и целокупну историјску конструкцију на коју је данашња цивилизација положила свој „кров“ модерних вредности и невероватног материјалног богатства.
Овај је хибрис основни узрок заслепљености десетина, ако не и стотина, хиљада људи који данас вандализују и руше споменике великана из претходних епоха, мењају садржај историјског и културног дискурса целокупних нација и вишевековних култура, проглашавају читаве еоне цивилизацијског развоја као „погрешне“ и „непожељне“, и све то само зато што се историјске личности и догађаји не уклапају у доминантну матрицу вредности савременог света. Недостатак свести о социо-историјском контексту живота кључних личности западне цивилизације и централних историјских догађаја који су обликовали даљи развој човечанства доводи до паушалног вредновања људи и феномена без икакве историјско-политичке перспективе, користећи данашње – тада непостојеће стандарде. Тако се данас широм Сједињених Америчких Држава руше и демолирају статуе Кристофера Колумба, Џорџа Вашингтона, генерала и официра Конфедерације, као и десетина других историјски заслужних грађана. Једнако експлицитне и узнемирујуће сцене долазе и из Уједињеног Краљевства, где се демолирају и вандализују статуе знаменитих Британаца, међу којима је чак и Винстон Черчил, док се у белгијској престоници уклањају статуе краља Леополда II. Ревизионистичке амбиције не заустављају се само на статуама – велики стриминг сервиси избацију све телевизијске серије и филмове из претходних деценија, за које се посумња да нису у складу са вредностима које су данас мејнстрим на западу – најзвучније остварање је сигурно легендарни филм „Прохујало са вихором“, који је уклоњен због „расистичке“ премисе. Укратко, све што није у складу са данашњим мерилима толеранције постаје безвредно и ништавно, а веома извесно ускоро и забрањено.
Уколико бисмо извели један кратак мисаони експеримент и кроз сито доминантних либералних вредности пропустили сва културна достигнућа и све историјске великане наше цивилизације, остали бисмо без целокупне историје људског рода. Да ли бисмо уопште могли пронаћи историјски значајног војсковођу, дипломату, филозофа, научника, проналазача, мислиоца, религијског пророка или можда еп, легенду, песму, књигу или филм који су потпуно и апсолутно вредносно неутрални по питању религије, нације, расе, сексуалне орјентације и пола/рода, будући да поштовање ових одредница идентитета чини језгро доминантних либералних вредности XXI века? Постоји ли историјски див људског рода који је био истовремено космополита, толерантни умерени верник или атеиста, анти-расиста, присталица и адвокат хомосексуализма, транс-родних особа и једнаких права међу половима? Цивилизација је у великом проблему уколико не пронађе такве примере у историји – а извесно је да их неће пронаћи – јер тиме ефективно спаљује све мостове са својом прошлошћу и темељом на којем је изграђена. Нису то само Џорџ Вашингтон, Кристофер Колумбо и Винстон Черчил (чије статуе се данас вандализују) који су по нашим модерним стандардима апсолутно ужасна људска бића – расисти, мизогени сексисти, хомофоби, трансфоби, горљиви националисти, нетолерантни религијски фанатици, итд. Ту су и Аристотел, Дарвин, Коперник, Њутн, Александар Македонски, Цезар, Наполеон, Шекспир, Маркс, Моцарт, Леонардо, Џингис Кан, Фројд, Кант и сви остали најзначајнији људи који су нас довели до незапамћеног степена благостања и слободе на којем смо сада, а који би сасвим сигурно данас били обележени као расисти, хомофоби, шовинисти, сексисти, итд. Коначно, како данас оправдати ставове и животне одлуке Мојсија, Исуса и Мухамеда по данашњим вредносним стандардима, и да ли то значи да је исправно „избрисати“ их?
Раса је дакле тек једна од многих носећих стубова савремене либералне идологије. Уколико се легитимизује тренутна кампања затирања оног дела прошлости који није у складу са данашњим, потпуно оправданим, ставовима о раси и робовласништву, само је питање тренутка када ће следећи „стуб“ доћи на ред. Уколико данас легитимно сатанизујемо великог државника као што је Вашингтон или великог проналазача као што је Колумбо зато што су имали робове у друштву и времену у којем је робовласништво било широко друштвено прихваћено, зашто сутра не бисмо рушили споменик Линколну или Наполеону зато што су били, по данашњим стандардима, хомофоби и екстремни сексисти? Уколико данас у име права црне популације у САД прихватимо да избришемо генерала Лија из историје те земље, зашто сутра не бисмо избрисали и све америчке председнике и војсковође до 90-их година XX века у име права хомосексуалне популације САД? Уколико данас муслимански градоначелник Лондона Садик Кан да легитимитет уклањању статуа Милигану и Черчилу, зарад њихових данас неприхватљивих ставова о раси, шта спречава сутра нову градоначелницу Лондона да уклони све џамије и религијске објекте исламске заједнице из града због данас несхватљивих ставова пророка Мухамеда о раси, религијској толеранцији, женама, хомосексуалцима, педофилији, итд? Да ли је потребно да запад уклони доказе прошлости великих култура јер вређају сентимент неке мањине, или неке друге културе? Да подвучемо, овде дакле не говоримо о споменицима расизму, сексизму, хомофобији или нацизму, нити о лидерима таквих покрета, већ о споменицима великим историјским личностима које би по данашњим стандардима били расисти, сексисти, хомофоби, итд.
Потпуна неспремност данашњих либералних покрета да уваже историјски контекст дешавања и личности који су обликовали свет у коме живимо има веома опасне импликације. И док је сама борба за права мањина не само легитимна већ и морално узвишена, начини те борбе и степен екстремности бораца за права мањина свакако могу бити изузетно опасни, деструктивни и фатални. Оно што се тренутно одвија пред очима глобалног аудиторијума представља потпуно игнорисање историјских околности и слепу ревизионистичку ex ante примену данашњих вредносних критеријума на историјске феномене и личности. Једини могући исход легитимизације таквог приступа у борби за права свих оних идентитета које западни либерализам препознаје као угрожене мањине јесте потпуно, апсолутно, коренито и радикално „поништавање“ целокупне „пре-либералне“ историје људског рода. У таквом би сценарију читава историја човечанства до XXI века била безвредна, мрачна и „неподобна“, прича о зликовцима и вековном насилничком угњетавању. „Права“ историја почињала би тек са модерним западним либерализмом, новим крајем историје.
