Home ОСТАЛО Српска национална политика у XXI веку: супремација принципа очувања етничког корпуса

Српска национална политика у XXI веку: супремација принципа очувања етничког корпуса

273
0
Foto: Freeimage
Foto: Freeimage

Аутор: Драган Станар

Традиционално и вековима нестабилно подручје Југоисточне Европе представља изузетан пример невероватно диспропорционалног односа географске величине једног простора и његовог виталног цивилизацијског, а данас и глобалног, значаја. Елаборација разлога, фактора, узрока и повода драматично турбулентне историје ширег Балкана свакако би претендовала на обим енциклопедијске размера, будући да је сваки иоле значајнији историјски догађај вишеслојан збир комплексних политичко-социјалних вектора, од којих тек покоји фрагмент остане део ризнице људске прошлости. Међутим, свако ко се макар и минимално удуби у срж балканског Гордијевог чвора несумњиво ће у самом темељу сваког политички вешто изграђеног наратива, који обликују сва макро-цивилизацијска кретања у овом делу света, пронаћи чврсте и постојане структуре религије и етницитета. Религијска и етничка питања Југоисточне Европе остају condition sine qua non свих комплексних безбедносних, економских, културних и геополитичких померања чак и у XXI веку.

Пажљиво смо одабрали управо термин етницитет, будући да уобичајени термини нације и народа на подручју Балкана могу доживети трагичне трансформације и злоупотребе. Наша заинтересованост за будућност српског питања на Балкану XXI веку мора се стога фундирати на разумевању гранично антиномијске етничке прошлости српског етничког корпуса. Тако данас из ex-post перспективе можемо препознати феномене настанка српске нације, религије као дистинктивног критеријума националне припадности, значајног „одлива“ из српског националног корпуса оних који не испуњавају овај критеријум, покушај „утапања“ српске нације у интегрално југословенство, насилну асимилацију Срба, стварање нових нација ex-nihilo из српског етничког резервоара, итд. У овом се историјско-националном путу без преседана може препознати једна значајна нит која прожима етничку групу Срба, а то је значај принципа територијалности за српску нацију. Наиме, управо је принцип територијалности, у смислу суверености и постојања српске државе на одређеној српској етничкој територији коју штити српска оружана сила, био предуслов за чврсто постојање српске нације, без претњи асимилације и одлива делова етничког корпуса. Када год би се етнички Срби нашли ван формалне српске државне територије и ефективне српске управе, процеси „круњења“ етничког корпуса наступали би готово тренутно. Ово круњење манифестовало се у виду формалне промене идентитета кроз примену савременог западног принципа одређења нације државом у којој се живи (Калајова идеја „бошњачке нације“ као посебне нације свих који живе у Босни и Херцеговини, касно-усташке интерпретације Старчевићеве идеје хрватске нације као нације свих који живе у Хрватској, итд), насилне промене религије, насилне промене осталих атрибута српског идентитета (презимена, језик, итд), и коначно геноцидом и етничким чишћењем као најманифестнијом формом смањивања српског етничког корпуса. Стога и не чуди вишегенерацијска национална идеја свих Срба у једној држави, која би омогућила постојање стабилне срспке нације, без опасности новог губљења дела етничког корпуса којем се не дозвољава пуно „зрење“ у консолидовану српску нацију.

Уколико бисмо наведену ex post логику историје данас употребили у сврху ex ante предвиђања, а тиме и формирања нормативног правца даљег функционисања српске националне политике, нужно бисмо дошли до закључка да је свако „остављање“ етничких Срба ван граница српске државе (или макар ван границе снажне институционализоване националне власти у виду аутономног српског ентитета) и ван војне заштите српске оружане силе, први корак ка бесповратном губљењу новог субстанцијалног дела српског етничког корпуса. Још једну важну поуку не бисмо смели губити из вида, а то је да процес описаног „круњења“ није историјски дуг; он се извесно дешава у периоду само једне генерације, и то таквом снагом да је извесно иреверзибилан. Српска национална политика у трећој деценији XXI века мора бити коренито обликована на такав начин да примарно чува постојање српског идентитета, а самим тим и српског етничког корпуса, ван граница савремене Републике Србије на територијама на којим живи хомогено српско становништво. Овакав се циљ може остварити на два начина – легитимном инкорпорацијом тих територија у оквир Републике Србије (што је у тренутним околностима гранично немогуће, мада може постати изводљиво или чак и међународно пожељно у не тако далекој будућности), или конституисањем и очувањем аутономних српских ентитета на оним просторима на којима живи хомогено српско становништво, са Републиком Србијом и њеном оружаном силом као гарантом постојања тих ентитета. Постојање Републике Српске, и њени блиски односи са Републиком Србијом у сваком смислу, представљају модел успешне српске националне политике очувања српског етничког и националног корпуса ван гранца Републике Србије. Из релативно сигурне историјске перспективе чини се да данас можемо тврдити да би овај модел постојања српског ентитета у оквиру Републике Хрватске, уместо тада политички нерационалног инсистирања на независној Републици Српској Крајини, много више користио српским националним интересима, а нарочито националним и животним интересима Срба у Хрватској, којих данас више готово да и нема.

Не умањујући важност фокуса на хронична питања територијалног интегритета Републике Србије на деловима територије на којима српски народ није већински, у смислу ширих и дугорочнијих националних интереса овај циљ је секундаран у односу на интерес очувања српског етничког корпуса. У деценији која је пред нама, политичка вештина српске елите на међународном плану огледаће се у нијансираном балансирању између, некада и принципијално некомпатибилних, националних интереса очувања српског етничког корпуса на Балкану кроз остваривање вековног политичког циља српске државе која би обухватала све Србе са једне стране и несумњивог националног интереса очувања територијалног интегритета и суверенитета Републике Србије са друге. У маневрисању кроз уске коридоре динамичног геополитичког лавиринта, српска национална политика у прилици је да осигурањем постојања српског националног корпуса на Балканског полуострву заустави стогодишњи декадентан тренд разводњавања и круњења етничке групе са дубоком историјом и комплексним идентитетом, каква је свакако српска. Овом циљу треба тежити по сваку цену. У том монументалном и историјском процесу који је пред нашом генерацијом, српска политичка елита мора спознати и интернализовати један основни аксиом људске историје, који мора коначно постати носећа идеја политичког деловања – нација је у стању да надживи сваку државу и свако уређење, она је може обновити и реконституисати много пута; са друге стране, једном уништена етничка група изгубљена је заувек. Стога, апсолутна фокална тачка будуће националне политике нашег народа мора бити на заштити Срба ма где они живели, а не само на заштити територије Републике Србије. У супротном, ризикујемо да изгубимо и једно и друго.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here