Home ОСТАЛО Парламентарни избори 2020. године са аспекта 30 година вишестраначког система у Србији

Парламентарни избори 2020. године са аспекта 30 година вишестраначког система у Србији

6317
0
Foto: Pixabay
Foto: Pixabay

Аутор: Миша Стојадиновић

За изборе се може оправдано рећи да представљају средиште демократије. Тврде то и бројни теоретичари уверавајући да се током историје показало да су избори најдемократскији начин одлучивања. Они су извор и темељ легитимитета државне власти. ,,Такмичење“ више самосталних партија на слободним и равноправним изборима једно је од основних конститутивних обележја представничке демократије.  Самим тим су се политичке партије устоличиле као значајан елеменат демократског система власти. Након 30 година од првих вишестраначких парламентарних избора одржани су дванаести по реду парламентарни избори у Републици Србији. Имајући у виду датум одржавања, као и постигнути резултат, кратак преглед свих досадашњих парламентарних избора помаже да подробније разумемо значај који ови избори са собом носе. 

Први вишестраначки парламентарни избори су одржани 9. и 23. децембра 1990. године по већинском двокружном систему – апсолутна већина у првом, а релативна већина у другом кругу. Имајући у виду изборни систем СПС је са освојених 46.09% гласова добио 77.6% мандата у Народној скупштини. Од укупно изашлих пет милиона гласача СПС је добио око 2,3 милиона гласова. Парламентарни избори одржани 1992. године на захтев опозиције незадовољне већинским изборним системом уводе пропорционални систем. Том приликом су СПС и СРС са укупно око два милиона гласова биле принуђене на заједничку коалицију и формирање тзв. мањинске владе. Веома брзо одржани су још једни превремени парламентарни избори 1993. године због раскола између СПС и СРС, при чему овога пута СПС (са око 1.5 милиона гласова) формира владу са коалицијом ДЕПОС (око седамсто хиљада гласова). Након парламентарних избора из 1997. године коалиција окупљена око СПС поново формира владу са СРС са укупно око 2.5 милиона добијених гласова. Превремени парламентарни избори 2000. године доносе промену при чему је коалиција окупљена око Демократске опозиције Србије – др Војислав Коштуница освојила 2,4 милиона гласова и била у позицији да први пут после 1990. године сама формира владу без потребе за било каквим договорима са другим политичким актерима. Ова коалиција, међутим, није успела дуго да опстане, па је раскол у ДОС довео до ванредних парламентарних избора 2003. године где СРС осваја највећи број гласова (око милион), али не успева да формира владу. У овако турбулентним условима СРС иако поседује највећи број гласова, због недовољног успеха СПС не може да формира владу и обнови коалицију из 1998. године. Са друге стране, ДСС и ДС, као природни савезници, налазе се у изузетно лошим и затегнутим односима који онемогућавају коалицију. У таквим околностима Г-17 плус највише профитира и улази у коалициони споразум за формирање нове владе у којој су и ДСС, НС и СПО.

Избори за народне посланике одржани по први пут од расформирања заједнице Србије и Црне Горе 2007. године поново уносе неизвесност. СРС изнова добија највећи број гласова (1.1 милион), али поново не успева да формира владу, коју овога пута формирају ДС, ДСС, НС и Г17 плус. Ванредни парламентарни избори из 2008. године доносе нове промене. Овога пута листа За европску Србију предвођена ДС осваја највећи број гласова (око 1.6 милиона), али то је поново недовољно за самостално формирање владе, па је формиран договор са СПС. После две Владе на челу са Војиславом Коштуницом наступа влада Мирка Цветковића, прва у којој се не налази ДСС.

Четири године касније, и избори за народне посланике 2012, доносе бурна дешавања на српској политичкој сцени. Коалиција  формирана око СНС осваја око деветсто хиљада гласова и остварује нешто бољи резултат од коалиције окупљене око Бориса Тадића. Овога пута, после велике неизвесности формира се влада која је обухватила коалицију око СНС, СПС-ПУПС-ЈС и Уједињене регионе Србије. На ванредним парламентарним изборима из 2014. године СНС значајно побољшава остварени резултат из 2012. године и осваја око 1.7 милиона гласова (око 48%). Тада долази до формирање владе на челу са Александром Вучићем коју су чиниле следеће политичке партије: СНС, СПС, Покрет социјалиста, Нова Србија и СДП. Избори за народне посланике из 2016. потврђују снагу коалиције окупљене око СНС која осваја око 1.8 милиона гласова (око 48%) и поново се на челу са Александром Вучићем формира влада коју чине СНС, СПС, СДП, Партије уједињених пензионера и Покрет социјалиста.     

Дванаести парламентарни избори који су одржани 21. јуна 2020. године у веома специфичним друштвеним и политичким околностима донели су велики број промена на политичкој сцени РС. Избори су одржани у тешком тренутку за РС јер се наша држава нашла суочена са изазовима глобалне пандемије због којих је првенствено планирани датум одржавања избора морао бити померен. После укидања ванредног стања веома брзо је заказан нови термин избора и изборна кампања је могла изнова да почне. Највећа новина ових избора је снижавање изборног цензуса са 5% на 3%.

Глобалне кризе саме по себи могу да доведу до поларизација унутар друштва при чему истовремено оне могу бити искоришћене и у политичке сврхе. Управо овакав сценарио је обележио напоре одређеног дела опозиције да придобију што већи број гласача користећи се пандемијом корона вируса. Такође, неодлучност опозиције о томе да ли да бојкотује изборе или не, слала је нејасне сигнале бирачком телу што се у великој мери и одразило на изборни резултат. Снижавање изборног прага је на неки начин био одлучујући језичак на ваги који је допринео одлуци да опозициони блок који је намеравао да бојкотује изборе ипак то не уради. Међутим, одлука о томе је свакако донесена исувише касно. Крајњи резултат неуспешне предизборне кампање опозиције, са једне стране, и јасно зацртаних циљева владајуће коалиције, са друге стране, је довео да по трећи пут у историји једна опција на изборној листи успева да освоји више од два милиона гласова. Тако је остварен историјски успех. Комбинација искусних политичара и младих људи уз стављање лидера Александра Вучића као водећег имена листе се показало као добар потез. Подсетимо да је Александар Вучић на председничким изборима 2017. остварио сјајан резултат освојивши више од два милиона гласова. Тиме је подршка коју има председник Александар Вучић код бирачког тела искоришћена на најбољи начин за парламентарне изборе. Питање је да ли би овако убедљив изборни резултат био остварен да је било ко други својим именом стајао иза целокупне кампање.

Према званичним саопштењима на дан избора IPSOS-а и CESID-а на основу 93,6 одсто обрађеног узорка остварен је следећи резултат: СНС 62,6 %, СПС-ЈС 10,9 %, СПАС 4,2 %, ПОКС 2,7 %, Суверенисти 2,6 %, Метла 2,4 %, СРС 2,0 %, СВМ 2,3 %, ПСГ 1,8 %, Заветници 1,6 %, Здраво да победи 0,9 %, УДС 1 %. Подсетимо се да су само СПС 1990. године и коалиција окупљена око Демократске опозиције Србије 2000. године успели да остваре овако добар изборни резултат.

Шта издваја изборни резултат СНС-а у односу на противкандидате? Изборни резултат СПС 1990. године није дуго потрајао јер су на инсистирање опозиције избори поново морали бити одржани и уведен је нови изборни систем. Успех ДОС је, такође, био кратког даха. Коалиција формирана ради рушења Милошевићевог режима није имала неку дугорочнију стратегију како би се одржала у ситуацији после освајања власти, што се веома брзо одразило и на раскол унутар ње. Коначан ударац на политичке партије које су освојиле власт 2000. године је задат након прве победе СНС-а на изборима и губитка власти у парламенту, али и поразом на председничким изборима. После овога политичке партије које су до тог тренутка биле на власти нису успеле да се консолидују као опозиција. То се манифестује неуспесима на следећим изборима, при чему су све оне полако почеле да губе  легитимитет код бирачког тела. Овоме је нарочито допринео наставак сукоба између политичких партија настао још у време када су биле на владајућим позицијама. Јачање супростављености, насупрот проналажењу конструктивног начина да се превазиђе криза даље је допринело губитку поверења код бирачког тела. Све ово је довело до тога да су сада, тридесет година после увођења вишестраначког система, само три политичке опције, не рачунајући представнике националних мањина, успеле да пређу изборни цензус, при чему је дошло до тоталног урушавања опозиције. При том, само су две опције успеле да пређу стари изборни праг од 5%, а обе од њих су део коалиције која се већ налазила на власти. Од ових избора је највише добила листа СПАС која је умереном предизборном кампањом успела да придобије довољан број гласова како би прошла изборни цензус. Оно што охрабрује је то што је РС на овим изборима сигурно добила једну стабилну владу, јер СНС нема потребе за договорима са било којим противкандидатом око њеног формирања. Свакако се очекује да се до сада остварена успешна сарадња СНС са СПС и даље настави, али без обзира на то, овако стабилна влада у веома бурним периодима који се очекују (проблем Косова и Метохије, питање међународних интеграција, заоштравање односа у региону…) веома је позитивно за РС. Влада која ће имати капацитете да изгура цео мандат додатно јача стабилност друштвене и политичке ситуације у РС. Међутим, један од великих недостатака је суштинско непостојање опозиције која је сама себе урушила, а која је у демократским системима веома важна. Опозиција представља значајан елеменат демократског система јер представља алтернативу коју бирачи могу изабрати, а самим тим истовремено вршити притисак на актуелну власт у циљу остваривања одређених јавних интереса. Имајући ово у виду јавља се потреба за новим реорганизовањем опозиције у смислу изласка нових лица и нових политичких партија неоптерећених теретом прошлости на политичку сцену Србије, уз истовремено јачање политичке културе, што су грађани итекако показали да цене на овим изборима. Савремени демократски системи, свакако да поред јаке и стабилне власти, подразумевају и опозицију која доноси другачије виђење на одређена значајна државна питања. Сукоб мишљења кроз политички дијалог између власти и опозиције уз проналажења конструктивног решења је једно од највећих достигнућа савремене демократије.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here