Home АНАЛИЗЕ Светионици демократије и (Не)транспарентност

Светионици демократије и (Не)транспарентност

290
0

Аутор: Драган Станар

Демократија, и као идеологија и као конкретан систем политичких правила, процедура и норми поприлично је обесмислио расправе о оптималном систему владавине и државне организације, и начинио их ирелевантним у претходних пет деценија. Постало је веома јасно да, иако демократија није лишена мана и далеко од савршеног система, она пружа онима који живе у њој далеко виши квалитет живота и бољу перспективу. Ова античка идеја „владавине народа, од стране народа и за народ“ је садашњу модерну форму задобила приширивањем, мењањем и прекрајањем основног антично-грчког концепта демократије, како би се уклопила у потребе савремених друштава. Демократија, у којој данас ужива значајан део светске популације, лежи на неколико кључних стубова. На овом месту нећемо дискутовати о идеологији и политичкој филозофији демократије, већ ћемо указати на постојећу кризу једног од кључних елемената модерне демократије – политичку транспарентност – користећи актуелни пример евидентног сукоба на релацији Вашингтон – Брисел, око потенцијалног решења деценијског проблема статуса Косова.

Проблем јужне српске покрајине Косова и Метохије, која је у фебруару 2008. године једнострано прогласила независност и постала такозвана Република Косово, свакако није ни нов и јединствен проблем у Европи. Ипак, овај је проблем бивао епицентром политичке нестабилности вековима, а ни данас решење није на видику. У последњих неколико године испробано је неколико пословичних „пробних балона“ са решењима која се тичу коначног решења које би било прихватљиво свим странама, или макар које не би било катастрофално за све стране. Јавности у Србији, укључујући и Косово, понуђене су бројне идеје и модели решења конфликта, од „ограниченог суверенитета“, „паралелних институција“, „размене територија“, „етничког разграничења“, „замрзнутог конфликта“, итд. Природно, нити један од ових модела није идеалан, али нас политичка зрелост и минимални здрав разум приморавају да признамо чињеницу да не постоји ни једно решење које нема озбиљне мане, и које ће бити дочекано широм отворених руку од свих заинтересованих страна. Није случајност што смо се определили за фразу „заинтересоване стране“ уместо „обе стране“ у овом конфликту, која би се можда на први поглед чинила прикладнијом. Током свих ових „покусних фаза“ у последњих 20 година, јасно се искристалисало да је више глобалних и регионалних сила снажно заинтересовано за начин на који ће завршити целокупна прича о Косову.

У сврху нашег интересовања за политичку транспарентност два светионика демократије – Сједињених Америчких Држава и Европске Уније – нужно је преиспитати односе између два кљуна политчка „играча“ у глобалној политичкој арени. Иако је јасно да ово нису једине две глобалне и регионалне силе које су заинтересоване за косовско решење, јер јасан интерес имају и Русија, Кина, Турска, итд. недавни догађају бацају ново светло на односе Вашингтона и Брисела. Традиционални савезници по питању готово свих међународних дешавања, САД и две водеће земље ЕУ – Немачка и Француска, које су додатно снажно повезане чланством у НАТО пакту, чини се да не успевају да пронађу заједничко становиште о Косову. Још занимљивије, чини се да не постоји никаква заједничка иницијатива о овом проблему. Ово наравно није историјски преседан, али најзаинтересованији чиниоци целокупног процеса – српска и албанска јавност – су у приличном „мраку“ када се ради о томе шта су званични ставови САД и ЕУ (понајвише две наведене европске политичке силе) по питању Косова. Неколико важних догађаја у овој години, као што је очигледно „минирање“ предложених разговора Вучић-Тачи у Вашингтону од стране ЕУ путем веома „згодне“ оптужнице против Тачија, као и Трампова „соло дипломатска кампања на Косову“, како ју је Николас Бернс скоро назвао у Вашингтон Посту, јасно показују отворену конфронтацију између САД и ЕУ по питању решења Косовске кризе.

Обе су стране у овом дипломатском конфликту веома поносне демократије, обе сматрају демократију каменом темељцом целокупног политичког ангажовања, како на унутрашњем тако и на спољном плану. Међутим,  у описаној ситуацији чини се да недостаје кључни елемент свих демократских процеса – политичка транспарентност. До сада и даље нисмо упознати са званичном формулацијом предлога решења, како од стране Вашингтона тако и од стране Брисела, што доприноси нарастајућој конфузији међу Србима и Албанцима, који се налазе између два велика центра моћи. Једино што је јасно јесте да не постоји конвергенција идеја између САД и ЕУ, али никакве идеје још нису експлицитно представљене јавности. Ово је у најмању руку разочаравајуће, будући да долази од два бастиона демократије и демократских вредности, за милионе људи чија будућност директно зависи од решења косовске ситуације. Штавише, таква нетранспарентна политика угрожава целокупан преговарачки процес, будући да и Срби и Албанци постају све збуњенији и све раздраженији политичком „маглом“ која све више окружује преговоре. Без обзира на решења која Вашингтон и Брисел имају на уму, минимално што се може очекивати од тако развијених демократија јесте транспарентност око предлога који се тичу Косова. Како се у САД приближавају избори, разумно је очекивати бар још једну иницијативу од стране Трампове администрације која жели да „исплива“ као гарант и креатор „коначног решења“ између Срба и Албанаца на Косову, што би несумњиво било приказано као монументални успех Трампове спољне политике, за унутрашње потребе. Истовремено, можемо очекивати још већи отпор од Макрона и Меркелове, који поново активно настоје позиционирати целокупан преговарачки процес чврсто у пожељан ЕУ наратив. Све се ово нажалост одиграва без икакве политичке транспарентности, што потенцијално може довести до болног и збуњујућег прекида преговарачког процеса, штетећи тиме свим изгледима за решење у блиској будућности. Управо је транспарентност најмање што САД и ЕУ дугују и Србима и Албанцима у XXI веку. Ако светионици демократије не успевају да се држе виталних вредности демократије и уколико занемарују њен есенцијални атрибут – транспарентност, шта онда можемо очекивати од Срба, Албанаца и остатка такозваног света „у развоју“ који тежи модерној демократији?

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here