Home АНАЛИЗЕ Како је корона „убила“ тероризам

Како је корона „убила“ тероризам

298
0
Foto: Pixabay

Аутор: Драган Станар

Без обзира на преостала дешавања, како очекивана тако и неочекивана, која су пред нама до краја 2020. готово је извесно да ће ова година у историји људске цивилизације бити забележена као година корона вируса, тј. Ковид-19 пандемије. Заиста је веома мали број феномена у целокупној историји човечанства који је имао толико свепрожимајући и коренит утицај на целокупну популацију планете као што то тренутно има пандемија новог корона вируса. Можда је тек неколико догађаја у XX веку, као што су два светска рата, кубанска ракетна криза и 11. септембар у САД, на толико драстичан начин утицало на целокупан свет. Ипак, чини се да је Ковид-19 пандемије без преседана у дугој и богатој историји човека  и његове цивилизације, како по интензитету тако и по трајању утицаја на сва светска дешавања.

Наравно, процес глобализације који је сада већ у својој зрелој фази, резултовао је степеном међусобне повезаности, а са тим логично и међусобне зависности, свих људи и нација на Земљи без икакве историјске паралеле. Оваква глобална повезаност омогућила је невероватно брзо и „ефикасно“ ширење вируса по готово целој настањеној површини света, те тема Ковид-19 пандемије данас убедљиво доминира у дискурсу сваког друштва на планети. О корони се не говори само у контексту болести, већ и у контексту економије, политике, спорта, уметности, итд. Медији са свих меридијана апсолутнo су преокупирани вестима о броју заражених, потенцијалној вакциnи, економским последицама пандемије, итд. Свакако да је веома интересантно анализирати шта се и на који начин појављује у глобалним, регионалним и локалним масовним медијима од почетка марта ове године, али је још интересантније анализирати шта је то изненада „нестало“ из медија, иако је годинама, па и деценијама свакодневно пунило ступце светске штампе. Таквом анализом медијског дискурса можемо доћи до јасног закључка да је наjвећи медијски и политички „губитник“ актуелне пандемије заправо тероризам, тачније опасност од тероризма.

Појам тероризма био је један од најзаступљенијих појмова у свим глобалним медијима од почетка XXI века, укључујући ту и интернет претраживаче, друштвене мреже, итд. Цела једна генерација академских грађана посветила је своје каријере изучавању тероризма и терориста, свака је држава на свету оснивала агенције и институције посвећене борби против тероризма, а геополитички наратив био је конструисан у великој мери константном терористичком претњом. Готово свакодневно јавност је бомбардована информацијама о перманентној и драстичној претњи тероризма у сваком кутку планете, о тешкој и пожртвованој борби свих светских центара моћи против терориста и о неопходности великих улагања у ту борбу. Ово је наравно и очекивано и потпуно у складу са медијским и политичким имиџом тероризма, који је догматски осликаван као највеће зло које је задесило модерног човека, и највећа могућа претња глобалној безбедности. Онда се десио Вухан и почетак пандемије. Никада у последњих 20-ак година се није десило да готово шест месеци терористи мирују и не прете цивилизацији. Шта се то десило са свим тим силним терористима, зверима и фанатицима који као једини циљ у животу имају насумично убијање невиних људи, када год се за то укаже прилика? Шта се десило са опасним транснационалним и трансконтиненталним терористичким организацијама и „спавајућим ћелијама“, који сваког тренутка могу да нас убију или осакате, без обзира у ком граду ми живели?

Постоји неколико релативно логичних одговора на ова питања. Један такав одговор јесте да је општа претња корона вируса морално ујединила свет, да је овакав тренутак пробудио људску емпатију у терористима, те да су они одлучили да „паузирају“ своје крволочне активности док се њихове потенцијалне жртве не излече. Други одговор би могао бити да су службе безбедности које се боре против тероризма, а у које су упумпане хиљаде милијарди долара у претходних 20-ак година, почетком ове године успеле да у потпуности победе ову модерну пошаст једном за свагда. Не пркоси формалној логици ни тврдња да су се терористи веома уплашили вируса и да чекају вакцину како би наставили свој крвави пир. Сасвим сигурно можемо формулисати још неколико смислених одговора, који би се на прво читање чинили могућим, али до апсурдности мало вероватним. Здрав разум чак каже да је очекивано било да се број терористичких напада повећа током пандемије, будући да се све државе, укључујући ту и оне највеће и најмоћније које су под највећим „ризиком“ од тероризма, налазе у незапамћеном стању конфузије и организационе блокаде у свим сферама. Шта се онда десило са тероризмом, и зашто га се више не плашимо?

 Кратак и несадржајан одговор гласио би – ништа. Претња тероризма остала је на истом нивоу као што је и била током претходних 20-30 година, једино што је своје место у медијима и политичком дискурсу уступила много већој и стварној претњи – новом корона вирусу. Није дакле нестало тероризма, већ његове политичке употребне вредности. Трагично ступање на глобалну сцену невидљиве пошасти у форми вируса до коске је оголило глобалну квази-претњу тероризма. Да будемо потпуно јасни, нико не спори да је феномен савременог тероризма изузетно опасан и брутално застрашујућ, те да савремено друштво мора да уради све да се таквој претњи супротстави. Међутим, претња овим обликом политичког насиља толико је драстично предимензионирана како за потребе међународне политике, тако и за унутрашње политичке потребе великих сила, да смо последњих година сведочили једном гротескном апсурду диспропорције стварне претње и обима мера које се предузимају. У чувеном Пинкеровом истраживању односа перцепције опасноси коју доноси тероризам (тероризам је од стране западне јавности препознат као највећа претња безбедности) и његове стварне опасности, огледа се сав бесмисао постулирања тероризма као највеће глобалне претње. У реалности, просечан човек има 350 пута већу шансу да га убије полицијац, 800 пута већу шансу да погине у саобраћајној несрећи и чак 3,000 пута већу шансу да погине у било каквој несрећи него да буде жртва тероризма. Чак и у 2015. години, која је за Еворопу била  annus horribilis по питању тероризма (напади у Паризу, Ници, Бриселу, итд.), просечан становник Западне Европе имао је 700 пута већу шансу да буде отрован или угушен него да га убију терористи. Још „пластичније“, у 2015. жртве тероризма у Европи представљале су укупно 0,00004% свих смрти забележених те године. Шта тек рећи за 2014. годину, када је укупан број жртава терористичких напада у целом западном свету био пет (бројем 5)?

Претња тероризма у месецима Ковид-19 пандемије дакле није смањена, она је остала непромењена – веома мала. Па ипак, тероризам је у јавном дискурсу (не само медијском, него и академском, професионалном, политичком, итд.) доживео своју „клиничку смрт“, уступивши своје централно место вирусу. Чак је и једино глобално мас-медијско помињање тероризма од марта ове године било у контексту корона вируса, тј. младића из САД који је оптужен за „биолошки тероризам“ јер је у бизарном инциденту лизао артикле у самопослузи не би ли заразио што више људи новим корона вирусом!?!? Из ове перспективе мудро је запитати се где су отишле те хиљаде милијарди долара у претходне две деценије, уколико је за потпуно и апсолутно неутралисање тероризма био довољан само један вирус? Штавише, још мудрије било би запитати се да ли би објективна претња коју представља актуелна Ковид-19 пандемија била оволико велика да је макар део средстава утрошених на одбрану од облика насиља који убија мање од 0,00001% људи на планети отишао на медицину, истраживања, науку, итд. који имају потенцијал да спасу милионе живота. Нови корона вирус убио је више од 600.000 људи за мање од шест месеци пандемије (а ова је цифра нажалост далеко од коначне) – број жртава који тероризам неће достићи за следећих 10.000 година. При том, жртве корона вируса једнако су невине и насумичне као и жртве тероризма док се сама смрт чини још тежом и бруталнијом од смрти у нпр. терористичкој експлозији. Објективна претња новог корона вируса дефинитивно је „убила“ тероризам као претњу на глобалном политичком и медијском плану и оголила његову стварну тривијалност у поређењу са много већим и озбиљнијим безбедносним изазовима, ризицима и претњама. Међутим, нико склон размишљању се неће изненадити када тероризам веома згодно и опортуно поново помоли своју главу чим се човечанство избори са вирусом, и чим се поново укаже потреба за овим глобалним бауком који a priori оправдава сваку количину новчаног улагања и употребу сваке врсте силе.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here