Home АНАЛИЗЕ Тријумф „сламнатог страшила“ у Европи

Тријумф „сламнатог страшила“ у Европи

313
0
Foto: Freeimage

Аутор: Драган Станар

Историја међународних односа истовремено је и историја обмана, лукавстава, подвала и моралног релативизма. Манипулација у реторици међународних односа нема само екстерну функцију, тј. манипулацију противницима и савезницима у дипломатској арени, већ и дубоко интерну функцију која за циљ има мобилизацију домаћег становништва и стварање одговарајућих наратива за унутрашње политичке потребе. У времену глобалних мас медија и незамисливо потентних, капиларно разгранатих спин машинерија, они најмоћнији неретко посежу за тзв. аргументом сламнатог страшила (strawman argument) као сложеним средством манипулације. Овај је аргумент једини који омогућава потпуну и апсолутну контролу наратива и перспектива свих страна из простог разлога што игнорише прави проблем, и сам произвољно конструише измишљеног супарника и/или претњу, а затим се са њима обрачунава како год пожели. Током модерне и пост-модерне историје глобалних односа, разна су страшила поражена „херојским“ подухватима и политикама великих сила, а тријумф против измишљеног противника, додуше веома опасног и страшног, неретко је оправдавао огромне издатке, насиље, наметање воље, радикализацију, итд. Међутим, оно што никада није било предвиђено овим комплексним обликом манипулације јесте да страшило заправо победи.

Последњих неколико дана у највећим америчким медијима обележено је ламентирањем над извесном победом опасне источне претње у Европи, оличене у сламнатом страшилу које је грађено и јачано више од пола века, и то понајвише од стране тих истих медија! Како мејнстрим медији помпезно најављују, озбиљна руска претња Немачкој је пред коначним тријумфом, услед последње објаве америчког председника да повлачи око 12,000 америчких војника из најразвијеније европске земље. Судећи не само по америчким медијима, већ и по јавним ставовима више немачких званичника, додуше нижих регионалних званичника (што је само по себи изузетно важно) на овај начин слаби се деценијско савезништво између САД и Немачке, те се Немачка оставља на цедилу, на милост и немилост руској претњи. ЦНН (CNN) чак ову одлуку Трампа назива и његовим „последњим поклоном Путину пред изборе“ јер је изгледа америчка војска у базама широм Западне Европе била једина брана руском експанзионизму ка Атлантику. Штавише, утицајни сенатор Мит Ромни додатно је оснажио и проширио сламнато страшило чија се сенка надвија над незаштићеном Европом, назвавши Трампову одлуку „шамаром пријатељу и савезнику које је потребно бранити од руске и кинеске агресије“. У глобалним мас медијима дакле, дешава се логични незамислив историјски преседан – сламнато страшило руске претње стварано скоро седам деценија, додатно проширено да обухвата и претњу кинеском агресијом у Европи(!?), пред историјском је победом над својим ствараоцима!

Званични разлог иза овакве одлуке Трампа декларативно лежи у недовољном проценту буџета који Немачка издваја за одбрану, који је тренутно на 1,38%, значајно ниже од очекиваних и обавезних 2%. Међутим, нешто мање од пола укупних трупа које се повлаче из Немачке биће релоцирано у земље које троше драстично мањи проценат свог буџета на одбрану,  Италију (1,22%) и Белгију(0,93%)!? Чини се да су, не само Немачка већ и остале НАТО земље у Еворпи, много мање забринуте за своју сигурност и претњу са истока од њихових заштитника са запада. И док се у западним медијима оваква одлука види као својеврсно „кажњавање“ Немачке, историјска објективност и елементарни здрав разум чине нас склоним да верујемо да Немци неће бити нарочито повређени и увређени уколико са њихове територије оде 12.000 туђих војника. Савезничких, али ипак туђих војника који су ту дошли пошто су поразили немачку војску, и који су ту да их штите од једног од највећих економских и привредних партнера Немачке, која са Русијом има свеобухватне и за њену привреду виталне аранжмане који се тичу снабдевања гасом и другим енергентима. И то нарочито у овом историјско-геополитичком моменту, када Немачка заједно са Француском покушава етаблирати Европску Унију као легитиман центар моћи, одвојен од утицаја САД, у новој мултиполарној подели карата.

Чак и недавна објава Доналда Трампа на његовом омиљеном медијуму, Твитеру, потврђује његово далеко дубље разумевање проблема од онога што нам глобалистички медији приказују. Наиме, амерички председник јавно је поставио питање „зашто бисмо ми штитили Немачку од Русије којој Немачка за енергенте плаћа милијарде долара сваке године?“, питање које изгледа никада није пало на памет креаторима доминантног наратива односа САД са европским партнерима. Природно, ова је одлука дочекана позитивно од страње Кремља, чији је портпарол Дмитри Песков отворено изнео став Русије да за њу „мање америчких војника на европском континенту значи мирнију Европу“. Поред медијске кампање, Трампова одлука наишла је и на очекиван отпор у Конгресу САД, и то не само од стране њему традиционално ненаклоних демократа, већ и од стране више од двадесет конгресмена из његове, Републиканске партије. Трампови потези, које је он иначе и експлицитно најавио у својој председничкој кампањи, а који се тичу повлачења значајног броја трупа са разних меридијана, од дела политичке јавности у САД тумаче се као изолационизам и одустајање од деценијске америчке спољне политике глобалне омнипрезентности као услова толико жељене омнипотентности.

Немачка, као уосталом и друге развијене земље Европе које су чланице НАТО пакта, сасвим сигурно неће банкротирати уколико издвоје још проценат свог буџета за одбрану. Међутим, фокус европских сила евидентно није на припрему за одбрану од великоруске и великокинеске оружане агресије у Европи, за разлику од жеља дела америчког естаблишмента и јавности, као и огромне већине глобалних медија који желе да заштите Европљане од „источне претње“. Та жеља је толико велика да ЦНН нагађа да би толико жељени нови председник САД вероватно поништио ову одлуку чим преузме дужност после избора у новембру. Постоје само два објашњења ове опште дисонанце између САД и њених европских савезника – прво да су европске демократије глобално незреле и политички наивне, те им је и даље потребан снажан амерички патронат и војно присуство у Европи; и друго, да је сламнато страшило претње са истока целокупној Западној Европи „поразило“ оне који су га направили и отворило питање оправданости, и још битније жељености, присуства америчких војника у сувереним западним демократијама.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here