Home АНАЛИЗЕ Санкције један од главних адута Трампове предизборне кампање

Санкције један од главних адута Трампове предизборне кампање

5759
0
Foto: Freeimages
Foto: Freeimages

Аутор: Миша Стојадиновић

Примена санкција у међународним односима је постала уобичајени начин кажњавања ,,непослушних држава“. Имајући у виду да санкције представљају водеће средство обликовања Трампове спољне политике потребно је преиспитати разлоге због чега је тако. Иако су разлози за увођење санкција некој држави различити, на њих треба гледати и са другачијег аспекта. Углавном се као разлози наводе кршење људских права и слобода, урушавање демократије и сл. Увођење санкција некој земљи, међутим, има и другу страну медаље, на први поглед мање видљиву. Мисли се, пре свега, на њихово коришћење за јачање популарности политичке елите код бирачког тела. Ово свакако није новина коју је увео Доналд Трамп. Међународне санкције су одувек биле омиљено средство америчких председника.

Покушавајући да објасни овај феномен у једном опсежном истраживању Т. Вонг (Playing to the Home Crowd? Symbolic Use of Economic Sanctions in the United States) је креирао тзв. домаћу политичку хипотезу. Она укратко гласи: ,,популарност лидера који иницира санкције против државе са чијом се политиком не слаже (или барем не би требало да се слаже према ставовима јавног мњења или се од њега очекује неки вид реакције) углавном расте после наметања економских санкција“.         

Имајући у виду да опстанак политичких лидера у демократским земљама зависи од резултата избора, санкције представљају оптималан и веома ефикасан начин како би се повећала популарност код јавног мњења. Иако је тачно да санкције у САД могу бити инициране и од стране Конгреса то ипак не умањује чињеницу да од њих највише бенефита има сам председник, јер се он сматра одговорним за вођење спољне политике, и то нарочито у деловима који се тичу безбедности. 

У својој анализи Т. Вонг јасно показује да је кроз историју популарност председника САД увек расла веома брзо после употребе санкција као инструмента спољне политике. Уколико се постави питање на основу чега се грађани САД одлучују приликом избора председника одговор није нимало лак. Међутим, могуће је, поред многобројних других, истаћи два главна критеријума – економску политику и међународну политику – и то баш тим редоследом, мада и остали критеријуми могу бити значајни као што су нпр. социјална политика или заштита животне средине. Избори се често добијају или губе због економске политике, док међународна политика може такође имати огроман утицај на то да ли ће неко бити (ре)изабрани председник САД.

Имајући ово у виду Доналд Трамп је прихватио санкције као најлакши и најекономичнији начин (иако истовремено и веома скуп) да се покаже снага у међународним односима. Истовремено одлука Доналда Трампа за избор санкција уместо неког другачијег вида показивања силе је више него очигледна. Нарочито ако се узму у обзир ситуације када се рат не може разматрати као било каква опција и када се сматра да је потребна некаква реакција како би се ипак показала одлучност у међународним конфликтима. Ово нарочито добија на снази у односу САД-а са Кином и Русијом. Тиме санкције уједно представљају и начин да се оствари или покаже геополитичка надмоћ. Класична геополитика је замењена постмодерном која подразумева суптилније начине остваривања контроле над одређеном територијом. И поред многих других примера примене санкција овде ћемо се базирати пре свега на односе САД-а са Русијом и Кином.

Међународне санкције Русији су уведене на иницијативу САД марта 2014. године и њих су подржале, поред очигледно Украјине, и земље ЕУ, Јапан, Канада, Молдавија, Исланд, Нови Зеланд, Црна Гора, Албанија, Норвешка, Швајцарска и Аустралија. Званичан разлог за увођење санкција је ескалација кризе у Украјини, тј. улога коју је Русија имала у њој, као и каснија дешавања. Ситуација на политичкој сцени САД-а, а тиме и на геополитичкој уопште, постала је веома компликована. Изградња Турског тока и питање завршетка Северног тока 2 су  у великој мери ставиле пред изазов европске земље на пољу тога колико далеко су оне спремне да иду следећи америчку спољну политику. Истовремено, однос између САД и Русије заузима можда и једно од централних места око којих се ломе копља између различитих струја унутар самих Сједињених Америчких Држава. Трамп се, подсетимо, нашао на линији ватре због руског утицаја одмах по добијању избора. Овакав исход избора је према бројним значајним америчким политичким актерима настао директно као резултат мешања руског фактора у унутрашњу политику и демократију ове земље. И можда је у неком тренутку изгледало да ће доласком Доналда Трампа односи између САД и Русије почети да отопљавају, то се није догодило. Поступци Доналда Трампа од његовог ступања на дужност као да су били усмерени у циљу сталног доказивања тога да он нема никакве везе са Русијом. Дешавања у Сирији су додатно погоршала односе између ове две земље до те мере да су они данас на толико ниском нивоу какав није био још од Хладног рата. Свакодневни притисци Трампове администрације који се тичу пооштравања санкција ка Русији уз истовремено лобирање да се Сједињеним Америчким Државама прикључи све већи број земаља свакако додатно еродира ове односе.

Слична ситуација је и са увођењем санкција Кини. Великим економским напретком уз јачање утицаја на Европу иницијативом ,,Појас и пут“ Кина је постала озбиљна претња утицају САД-у на међународном нивоу. Резултат овога је да су септембра 2018. године уведене највеће америчке санкције Кини у историји. Мере су подразумевале подизање царина на кинеске производе на више од двеста милијарди долара, при чему је више од половине робе кинеских компанија опорезовано новим мерама. Парадоксално је да ово не само да не одговара осталим Западним земљама које не желе да следе овакву политику САД-а, већ не одговара ни огромном броју америчких компанија.

У последњих пар месеци ситуација између Кине и САД се заоштрава. Трамп нарочито потенцира кривицу Кине за изазивање пандемије, злоупотребу кинеских компанија у сврху шпијунаже, као и за кршење људских права са нагласком на положај Ујгура. Треба поменути и најновије потезе када се ради о односу САД-а и Хонгконга. За Трампа Хонгконг више нема статус аутономног подручја због којих је имао специјални третман у односима са Сједињеним Америчким Државама већ се све више приклања утицају Кине. Доналд Трамп је у извршној наредби о санкцијама према гувернерки Хонгконга Кери Лам, као и против још неколико других званичника, навео као разлог гушење слобода и права грађана, као и урушавање демократије. По њему, то је резултат кинеског утицаја.

Санкције, дакле, представљају један од главних адута предизборне кампање Доналда Трампа, започете малтене одмах по добијању избора. Међутим, историја коришћења међународних санкција као средства принуде показала је бројне слабости. Углавном се званични циљани ефекат не постиже. Уколико је њихов циљ нпр. био слабљење популарности водеће политичке елите у некој земљи (као што је то случај са увођењем санкција Русији или Кини), тј. обарање постојећег режима, примена санкција може довести до супротног ефекта и јачања њихове популарности. Разлог за ово је врло једноставан. Санкције често бивају схваћене од стране народа коме се намећу као велика неправда и претња са стране, што лако може довести до уједињавања у борби против ,,спољњег непријатеља“. Такође, санкције могу довести и до јачања неке земље принудивши је да се ослони само на своје ресурсе и могућности, што као крајњи резултат може имати и јачање привреде те земље колико год то звучало невероватним. Управо овакав резултат је имало увођење санкција Русији и Кини. Одмах је наступило огромно престројавање, пре свега на унутрашњем плану, а затим и на спољашњем у потрази за другим тржиштима.

Без обзира на оваква искуства, крајњи резултат међународних санкција као да никада није у потпуности занимао америчке председнике. Управо због тога је Доналд Трамп исувише лако посезао за овим оружјем без дубље анализе какве би заиста последице имала примена међународних санкција према некој земљи. Главни разлог њиховог коришћења је аутоматски одмах видљив, а то је начин да се добију следећи председнички избори. Њихов значај је нарочито велики имајући у виду да је у претходној предизборној кампањи Трамп најавио да ће направити тоталну реконструкцију Сједињених Америчких Држава која ће резултирати јачањем економије. Иако је Доналд Трамп заиста доста тога постигао на унутрашњем плану и јачању  америчке економије, последице глобалне пандемије су готово у потпуности поништиле његове напоре. Сједињене Америчке Државе се у тренутку када се Трамп бори да поново добије изборе изнова налазе пред озбиљним економским изазовима и проблемима.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here