Home АНАЛИЗЕ Конфликт у Нагорно-Карабаху

Конфликт у Нагорно-Карабаху

220
0
Foto: Pixabay
Foto: Pixabay

Аутор: Андреј Баранов

Последњих десет дана септембра 2020. године Азербејџан је одлучио да ескалира међудржавни војни конфликт и започео ратна дејства великих размера против Јерменије. Тачније, против Јерменије и непризнате Републике Арцах (Нагорно-Карабах). Шта је суштина конфликта и до чега ће довести?

Нећемо излагати компликовану и замршену историју јерменско-азербејџанских односа, само ћемо истаћи да: односи ова два народа одражавају цивилизацијски и конфесионални конфликт између хришћанства и ислама, као и зависност оба народа од политике светских држава. Нагроно-Карабах је крајња периферија, чак и према мерилима Јужног Кавказа, то је рурално подручје без крупних градских центара. Међутим, Карабах има важан симболички значај. За Јермене је он нешто слично Косову и Метохији за Србе, то је центар средњевековне јерменске културе и хришћанства. Током ХХ века Јермени су доминирали по бројности становништва у Карабаху – минимум 70% становништва. Геополитички, Карабах штити Јерменију са истока и слаби положај непријатељских земаља попут Турске и Азербејџана.

Када су бољшевици успоставили власт на Кавказу, партијски регионални орган – Кавкаски биро ЦК РКП(б) донео је одлуку да преда Нагорно-Карабах у састав Азербејџана у својству аутономне области. Истовремено, Азербејџану је предата и Нахчиванска аутономна република, без обзира на чињеницу да су и тамо Јермени чинили значајан део становништва. Одлука је диктирана статусом Бакуа као светског налазишта нафте, а Совјетској Русији је било потребно да обезбеди повољне услове у црноморским мореузима и да „буде добра“ са кемалистичком (Ататурковом, прим.прев.) Турском. Јерменија је била аграрна периферија без излаза на море и њени интереси нису били важни.

Разграничење ове врсте није задовољило ниједну страну и више пута је доводило до ескалације сукоба. У фебруару 1988. г. јерменске друштвене организације су извеле мирне демонстрације у граду Степанакерту – административном центру аутономије, тражећи да се НК аутономија преда Јерменији, што је изазвало прави рат између Јерменије и Азербејџана, који се завршио 1994. г. победом Јермена. Непризната Република Нагорно-Карабах (РНК) сачувала је скоро целокупну своју територију и преузела под војну контролу рејоне који су у окружењу Азербејџана. На тај начин је осигурана чврста веза између НКР и Јерменије преко Лачинског превоја и дуж реке Аракс. Пораз у сукобу је два пута доводио до смене власти у Азербејџану.

Од 1994. до 2010. г. карабахски конфликт је прешао у фазу „замрзнутог“, с времена на време су стране предузимале локалне војне акције, али нису могле да преломе ситуацију. Предлози САД да се размене територије, да се обезбеди веза између Азербејџана и изоловане Нахчиванске аутономије и Јерменије са Карабахом, нису уродиле плодом. За Јерменију и Азербејџан овај сукоб је „нулта сума“, до уништења непријатеља. Није реч о освајању неколико спорних планина и долина, већ о опстанку држава у непријатељском окружењу.

Карабахски конфликт треба посматрати у глобалним оквирима. За НАТО и САД то је начин да се Азербејџан укључи у Северноатлантски савез, да изађу на Касписјко море, истисну оданде утицај Русије и Ирана. Турска се носи идејом неоосманског пројекта контроле над „Великим Тураном“, у који наравно спада и Азербејџан. Само Русија није заинтересована за ширење конфликта и нема амбиције да укључује Карабах у своју зону утицаја. Русија је свих ових година колико траје конфликт, играла улогу миротворца, имајући економске и војне односе и са Јерменијом и са Азербејџаном.

            Актуелна ескалација конфликта дешава се из неколико разлога:

           1. Политика САД и НАТО да се запале „мали ратови“ и зоне „обојених револуција“ дуж руских граница (Донбас, Украјина, Грузија, Абхазија, Јужна Осетија, Белорусија). Намера да се Русија потпуно истисне са Јужног Кавказа и увуче у рат.

            2. Тежња Турске да се реваншира на Карабаху за пораз протурских екстремиста у Сирији, да се за Русију направи нови фронт и намучи у локалним сукобима. Турска је пребацила у зону конфликта екстремисте из Сирије, њени официри координишу дејства азербејџанске војске.

            3. Намера Азербејџана да подигне ниво легитимитета своје власти, обезбеди директан „коридор“ за везу са савезном Турском преко Нахчивана.

            Начин на који се развијају борбена дејства потврђује војно-техничку надмоћ Азербејџана, али агресор није успео да брзо оствари успех и освоји већи део Карабаха. Конфликт је довео до значајних људских жртава и економских губитака на обе стране и прети да прерасте у дугорочан позициони рат. Без крупније интервенције Турске или снага НАТО, рат ће бити завршен „нерешено“.

Позиција Русије у конфликту је последица чињенице да наша земља не може себи да допусти да буде истиснута са Јужног Кавказа и мора да остане миротворац у региону. Постоје обавезе Русије према Јерменији у оквиру Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ) и билатералних договора. Премијер Јерменије Никол Пашињан сложио се са увођењем у зону конфликта руских миротвораца. Међутим, таква акција може бити спроведена, како је то 4. октобра истакао портпарол председника Русије Д. Песков, само уз сагласност обе стране конфликта, а тешко да је то реално очекивати. Зато Русија може да примени економске и друге секундарне санкције. На пример, може се забранити улаз на територију Русије многобројним радним мигрантима из Азербејџана, може се смањити промет робе, зауставити војно-техничка сарадња. У Русији се може наћи пуно добровољаца који желе да се боре против екстремиста.

Постоје слабости и у Турској. На пример, у августу 2008. г. су курдски побуњеници неочекивано напали нафтовод Баку-Џејхан, што је одмах омекшало турску политику према Русији и Абхазији. Ауторитарни режим Р. Т. Ердогана има пуно противника унутар земље и истовремено води ка ескалацији конфликата са Грчком, Саудијском Арабијом, Сиријом, Ираком. У случају веште тактичке блокаде, противници Ердогана би реално могли да војно мешање Турске у карабахски конфликт учине штетним по њега.

Актуелна ситуација поставља Јерменији веома јасно питање о избору геополитичких савезника, питање одустајања од погубне „вишевекторске“ политике и покушаја да се одвоје од Русије. На крају крајева, САД и чланице ЕУ нису јој помогле. Конфликт се развија брзо и захтева од Русије да искаже политичку вољу и стратешке идеје.     

Андреј Баранов, доктор политичких наука, доктор историјских наука, професор, шеф катедре политикологије и политичког управљања, Кубански државни универзитет (Русија, Краснодар)        

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here