Аутор: Миша Стојадиновић
Када је Би-Би-Си пре тачно годину дана известио о протестима у Чилеу нико није могао да наслутити какве ће размере достићи масовна окупљања незадовољних Чилеанаца. Протести су у значајној мери показали колико је заправо Чиле подељена земља и колики је јаз између малобројних богаташа и вишемилионског становништва који се у условима пандемије бори за егзистенцију.
Разлог за почетак протеста само на први поглед деловао је безазлено – повећање цена градског превоза у граду Сантјагу! Али незадовољство оваквом одлуком попут пожара проширило се и на остале градове. За Чиле који је једна од најбогатијих земаља у региону повећање цена градског превоза не би требало да представља проблем који покреће масе да изађу на улице. Стварност је ову чињеницу демантовала и на светлост дана изнела нимало блиставу слику огромних социјалних разлика. Јаз између богатих и сиромашних показао се до те мере израженим да већина становништва не може да изађе на крај са ценама основних животних потребштина.
Конзервативни председник Себастијан Пињера је одмах по избијању протеста све учеснике назвао криминалцима а у покушају да на силу угуши демонстрације (по први пут од свргавања Пиночеа) на улице извео – тенкове. Пињера је у почетку давао оштре изјаве, говорећи да се ради о рату против непријатеља који је спреман на све. После само пет дана протеста погинуло је петнаест људи а више од пет хиљада се нашло иза решетака. Увидевши да оштром акцијом војске и полиције не може да смири протесте, Пињера је променио свој званични наратив. Покушавајући да придобије део демонстраната поручио је да је “схватио поруку Чилеанаца и да је спреман на одређене друштвено-економске реформе у циљу побољшавања живота свог народа”.
Овај протест је, уједно, био и позив Чилеанаца на промену економског система, јер укидање поскупљења јавног превоза, које је иницијално и било разлог протеста, није смирило масовне демонстрације. Покушаји да се протести насилно смире не само да су били закаснели, већ су додатно охрабрили незадовољне масе.
Протести због повећања цене карата за око три цента су резултирали тиме да је Пињера морао да пристане на одржавање референдума. Једна од основних критика старог Устава била је у томе што је свео могућност државне интервенције на минимум руководећи се основним неолибералним принципима. То је у почетку омогућило значајан замајац средњој класи који је био кратког даха. Највеће жртве овог устава су биле социјално угрожене групе јер је читав социјални систем требао бити приватизован.
Референдум је требало да се одржи априла 2020. године али је због пандемије Ковида 19 одложен за октобар. И поред тога што се епидемиолошка ситуација у Чилеу није смирила, јер је број заражених уочи референдума био више од петсто хиљада људи, референдум је ипак одржан 25. октобра 2020. Истог дана је државна изборна комисија дала званично саопштење према коме је 78% грађана гласало за израду новог Устава.
Поред изјашњавања о томе да ли желе нови Устав или не, грађани Чилеа су морали да се изјасне о питању избора аутора новог Устава – Конвенција од 155 изабраних грађана или тело састављено од подједнаког броја грађана и чланова Конгреса. Од укупног броја изашлих гласача, чак 79% одлучило се за прву опцију што је додатно нагласило бес и неповерење грађана у своју политичку елиту. Нови Устав Чилеа би требало да буде представљен средином 2022. године.
Рушење старог Устава још један је у низу озбиљних удараца неолибералном поретку успостављеном под патронатом Сједињених Америчких Држава у већини латиноамеричких земаља. Почетни успеси успостављања неолиберализма широм Латинске Америке били су кратког даха. Исти они теоретичари који су реформе у духу неолиберализма приказивали као чудо које је препородило Латинску Америку су наједном постали љути критичари. Крах латиноамеричких земаља који је брзо уследио после почетног успеха објашњавали су не слабошћу неолиберализма, већ недоследношћу примене неолибералних принципа. Чиле је само још један у низу примера који демантују овако виђење ствари. Спровођењем апсолутне приватизације и извлачењем државе из свих друштвених сфера је довело до развоја Чилеа као једне од најбогатијих земаља региона. Међутим, тако успостављен систем је пукао попут мехура. Пандемија Ковида 19 је показала све слабости државних институција Чилеа. Урушени здравствени систем под окриљем приватизације није могао да одговори наметнутим изазовима. У том смислу, побуна народа против оваквог поретка само је за председника и његову елиту била неочекивана. Непоштовање људских права уз већ поменути људски јаз између богатих и сиромашних, довео је до тога да три цента постану кап која је прелила чашу. Референдум је одржан, у току је исписивање историје и стварање новог Устава.
