Home АНАЛИЗЕ Пандемија и амбис сиромаштва

Пандемија и амбис сиромаштва

239
0
Foto: Freeimages
Foto: Freeimages

Аутор: Драган Станар

Пишући о савременом рату и његовој тоталности, Мајкл Волзер често наводи суштинску мисао Лава Троцког који исправно саветује људе незаинтересоване за рат да се упркос томе рат и те како интересује за њих. Многи су у последњих годину дана правили снажне паралеле и аналогије између стања рата и стања пандемије Ковид-19, како на унутрашњем тако и на међународном плану, али се чини немогућим направити снажнију од оне на коју нас наводи управо мисао славног револуционара – „можда ви нисте заинтересовани за пандемију, али је она свакако заинтересована за вас“. У глобализованом свету у којем моћне силе кохезије везују цело човечанство у једну наднационалну и метакултурну глобалну целину, природна је тежња сегмената друштава или појединаца да сачувају минималну аутономију, изолованост и независност од глобалних трендова, токова и процеса, да буду „назаинтересовани“ за мејнстрим дешавања. Међутим, феномен Ковид-19 пандемије показао је два супротна лица глобализације – једно које је открило да и поред константних тежњи ка интеграцији, „смањивању“ света и стварању Маклуановог глобалног села и даље светом влада национални егоизам (и прагматични изолационизам, наравно по потреби) који огољева свака већа криза; и друго које нас је још једном опоменуло да се у глобализованом и све-повезаном свету последице сваког поремећаја у глобалном матриксу осећају на свим меридијанима, и да се глобални феномени и процеси „интересују“ за животе сваког појединца.

Без обзира на то колико неко од нас био „незаинтересован“ за пандемију, без обзира на то колико се поједини сегменти друштва (и то сваког друштва на свету) труде да тактиком забијања главе у песак игноришу трагична дешавања у 2020. години и „ненормалност“ живота у коју нас је гурнуо вирус, пандемија је суштински „заинтересована“ за свакога од нас. Природно, првенствено из разлога што сам вирус не прави разлику између тога да ли ми уопште „верујемо“ у вирус или не, да ли сматрамо да је у питању глорификована прехлада или потенцијално смртоносна зараза, да ли сматрамо да је најављена (полу)обавезна вакцинација угрожавање наших личних слобода или не – у сваком случају бићемо заражени и болесни уколико дођемо у контакт са вирусом. Међутим, пандемија је заинтересована и утиче на нас и на многе друге начине, тачније скоро на све могуће начине. Популација планете, у огромном проценту, осећа многоструке последице глобалне пандемије у практично сваком аспекту живота. Ковид-19 вирус утицао је, а чини се да ће још дуго утицати, не само на здравствено-медицинске аспекте живота савременог човека, већ и на његов духовни, културни, породични, пословни, социјални, и сваки други „свет“. Овога пута човек је остао без опције изловања од свакодневице, јер је управо суморна свакодневица пандемије обликовала сваки део човеког живота, не остављајући му простора ни за минималну „оазу“ приватног живота. Свакако, процес глобализације, сада већ у својој зрелој фази, употпунио је свеопшту и све-прожимајућу ситуацију „лептировог ефекта“ у којој сви живимо већ деценијама и у којој наизглед неважна дешавања на удаљеном кутку неког другог контитента могу имати дубоке и суштинске импликације по нашу садашњност и будућност.

Међународна заједница сведочила је у 2020. години (квази)изненађујућим случајевима националног егоизма манифестованог кроз форму „окретања главу на другу страну“ и „гледања у своје двориште“, када је криза била на свом врхунцу. Међутим, и поред таквог заокрета у схватању прокламованог заједништва и наднационалне солидарности, било је немогуће покидати деценијама грађене мреже међузависности на глобалном нивоу. Пораст заражених, који по правилу прате оштрије мере ограничавања кретања, контаката и пословних активности, у некој далекоисточној земљи значио је и пад економије неке развијене земље на западу Европе. Дуготрајни lockdown у многим најразвијенијим економијама света значио је и последице по све оне земље које „живе“ од инвестиција управо из тих земаља. Ограничења путовања бацила су на колена целокупне секторе привреде готово у свакој туристичкој земљи. Дословно сваки сегмент привреде и индустрије осетио је последице (за ретке делове индустрије пандемија је чак представљала незапамћен катализатор раста) пандемије, чак и ако је на први поглед потпуно самосталан и неповезан са глобалним дешавањима. Криза изазвана Ковид-19 вирусом показала се као лакмус папир свеповезаности и опште међузависности глобалне економије, чије ћемо последице по неким проценама санирати пуну деценију. По последњој студији УНДП-а (Програм Уједињених нација за развој), економијама погођеним пандемијом биће потребно готово десет година само да се врате на ante Covidстање. Према предвиђањима Међународног монетарног фонда, до 2030. године број људи који живе у екстремном сиромаштву биће повећан за чак 44 милиона на глобалном нивоу. Свет дакле гледа у амбис у којем се осликава суморна слика света 2030. године у којем готово милијарду људи живи у екстремном сиромаштву.

Општа свезависност планете несумњиво је донела огромне бенефите и економски прогрес какав није забележен у историји у последњих 70-ак година. Међутим, дубока пукотина у темељу глобализованог света коју је направила пандемија показала је и огромну опасност постојања стварности у којем је апсолутно све повезано и међузависно, у којем ниједан живот није изолован и у којем ниједно занимање није „аутономно“. Стога, без обзира на то шта радили, где и како живели, глобална пандемија која је обележила 2020. годину имаће дубоке (поготово економске) импликације на животе свакога од нас. Наравно, биће и оних који ће побрати богате финансијске плодове очигледно нужне промене у начину живота и рада на глобалном нивоу, али такви ће нажалост бити у мањини. Када се човечанство коначно наоружа вакцином и ослободи тешког терета вируса, биће потребно много више времена и много дубљих промена у начинима рада, привређивања и редистрибуције профита од онога што је свет очекивао на самом почетку пандемије. Пост-ковид свет мораће не само санирати последице економске „црне рупе“ из 2020. године, већ и реструктуирати сам глобални систем (макар минимално), како би осигурао постојање модела минималног одрживог развоја који је аутономан и који није директно везан за глобалне трендове. У супротном свет ризикује општу економску анархију у случају неког новог, опаснијег, вируса који би могао у потпуности паралисати планету, чак и ако не буде у потпуности „глобалан“.  

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here