Home АНАЛИЗЕ Живот у „мехуру“ и шири политички дијалог

Живот у „мехуру“ и шири политички дијалог

6347
0
Foto: Pixabay
Foto: Pixabay

Аутор: Драган Станар

Комплексна природа човека чини од њега изузетно непредвидљиво и гранично несхватљиво биће. Међутим, и поред тог аксиома нашег постојања, историја нам показује да људи као врста непогрешиво прате одређене матрице понашања, које се циклично понављају у свакој следећој генерацији. Једна од таквих матрица понашања свакако јесте и отпор ка иновацији, ка промени и ка непознатом. Свака је новина у начину живота, па чак и она најбаналнија, по правилу дочекана са скепсом, сумњом, отпором и отвореним одбацивањем, уз зелотско противљење промени. Али историја нас учи још једној важној лекцији – да је сваки отпор цивилизацијској промени узалудан, и да после сваког периода одбацивања „новог“ начина живота долази до масовне цивилизацијске адопције и адаптације, које веома често заправо значи побољшање. Стога мудри људи данас не губе време у бесмисленој негацији нужности онога што доноси „ново доба“ већ у истраживању импликација нашег новог начина живота који неминовно следи. Ако говоримо о иновацијама које данас из корена мењају наш свакодневни живот, онда је парадигматска „миграција“ живота из реалног света у виртуални, у свет друштвених мрежа, кључна иновација. Она је неминовна, и уместо замајавања формулисањем вредносних судова о новом добу, много је сврсисходније размишљати о импликацијама тог доба и о ширим импликацијама нашег новог начина живота.

Једна од важних и недовољно објашњених импликација друштвених мрежа јесте њихов утицај на шири друштвени дијалог, нарочитио у сфери политичког. Иако би можда интуитивно било за очекивати да ће пресељење социјалне интеракције на друштвене мреже, на којима готово да нема физичко-географских ограничења комуникације резултирати експлозијом толеранције, разумевања, политичке конвергенције ставова, итд. десило се супротно. Заоштравање унутардруштвених односа, радикализација политичких ставова, политичко-друштвена поларизација, пораст нетолеранције и безмало идеолошког изолационизма различитих друшвених група један је од резултата померања фокуса друштвене интеракције у виртуелни простор. Како је уопште овакав развој догађаја могућ, и још важније, шта се може очекивати у догледној будућности у којој ће несумњиво додатно расти утицај друштвених медија на формирње политичких, вредносних и других судова? Пре него што дамо одговор на то питање, важно је приближити размере и дубину промене коју друштвене мреже донесе у свакодневни живот, нарочитио млађих генерација.

Према последњим истраживањима, од укупно 7,7 милијарди људи на свету, скоро 4,2 милијарде људи активно користи друштвене мреже, од којих 2,4 милијарде Фејсбук, тренутно најраспрострањенији социјални медиј. У периоду од историјски безначајно кратких 15 година, коришћење друштвених мрежа порасло је за чак 79%, те данас две од три одрасле особе на планети користе друштвене мреже. Предвиђања су да ће у веома блиској будућности готово сваки одрасли становник планете бити активан корисник неке друштвене мреже. Ако бисмо у виду имали само популацију од 16 до 24 године, подаци би били још драстичнији – чак 96% светске популације активно користи друштвене мреже. Ковид-19 пандемија послужила је као катализатор целокупног процеса, што су осликала и недавна истраживања која су показала да смо у 2020. години уз дигиталне медије проводили више од 7 сати дневно, док се на самим друштвеним мрежама просечно дневно проводи између два и три сата. Дакле, иако се на први поглед чини да је међуљудска комуникација у драстичном смањењу, истина је управо супротна – данас квантитативно комуницирамо више него икада, али смо квалитативно променили начин комуникације. Који је онда то атрибут комуникације на друштвеним мрежама који и поред пораста количине међусобне комуникације доводи до јасног опадања међусобног разумевања, а последично и толеранције и уопште могућности друштвеног дијалога по било којој теми?

Разлика између „реалне“ комуникације и комуникације путем друштвених мрежа је прегршт, али је једна од нарочите важности за питање радикализације политичких ставова и поларизације друштвених група. Без обзира на то колико се трудили да будете нетолерантни и искључиви у „класичној“ комуникацији, веома је тешко (заправо, гранично немогуће) онемогућити комуникацију са сваким ко има другачије ставове. У тој размени мишљења, макар она била невољна и схваћена као „нужно зло“ поштовања минимума цивилизацијских норми комуникације, веома је тешко „конзервирати“ баш све ригидне и искључиве политичко-вредносне ставове. У процесу комуникације са „стварним светом“ којег чине најразличитији типови личности, ментални склопови и друштвени актери, немогуће је искључити све који мисле другачије пре него што уопште и добију шансу да своје виђење поделе са нама. Чак и ако то виђење не произведе промену наших ставова, оно ће нам макар приближити угао посматрања друге стране. Моћни алат који у рукама имају сви који учествују у комуникацији на друштвеним мрежама, и који омогућава стварање такозваних друштвених „мехура“ (social bubble), јесте управо могућност потпуног искључења свакога ко мисли другачије из процеса комуникације.

Комуникацију на друштвеним мрежама одликује „неприродна“ могућност ограничавања интеракције искључиво на оне пожељне саговорнике и садржај који они нуде, садржај који по правилу додатно оснажује већ постојеће сетове ставова и вредности. Све доступне друштвене мреже одавно имају опцију блокирања, игнорисања или простог брисања из простора комуникације сваке особе која се не допада кориснику, или чији садржај је „неподобан“. Током времена (овде подразумевамо године коришћења друштвених медија и стварања разгранате мреже контаката на њима), несвесним процесом „чешљања“ и виртуалних идеолошких чистки, корисници остају окружени искључиво људима са којима деле идентичне светоназоре и политичко-вредносне судове. Ово није производ одређене идеологије, већ нагонске и урођене склоности људских бића, когнитивних пристрасности (confirmation bias, availability heuristic, итд.) који у великој мери детерминишу наше понашање. Виртуални свет нам дакле дозвољава оно што нам реалност и природа стварног света не дозвољавају – да околину потпуно очистимо од свакога ко се не слаже са нама. На овај начин, ствара се веома опасан „мехур“ који супституише стваран свет, и ствара нереално уверење код корисника да постоји само једна једина тачка гледишта, само једна политичка опција, коју заступају „сви“, и да је свака девијација од тог и таквог сета вредности опасан и антицивилизацијски преседан који мора бити спречен свим средствима. Резултат вишегодишњег живота и комуницирања у таквим друштвеним „мехурима“ видљив је данас, нарочито код млађе популације у развијеним демократским друштвима – дубока политичка поларизација, потпуна и апсолутна искључивост и нетолеранција ка било каквом другачијем ставу, што је на пластичан начин показано и на улицама САД-а у претходним месецима. Свест конструисана у друштвеним мехурима (где се заправо готово искључиво одвија комуникација – сваки дан по више сати) јесте свест која онемогућава било какву политичку комуникацију између неистомишљеника, било какав политички дијалог и било какав компромис.

Немогуће је пренагласити екстремну друштвену опасност у коју нас уводи оваква трансформација комуникације која нам по први пут у историји омогућава да просто „искључимо“ све оно што није у складу са нашим Weltanschauung-ом. Елементарни политички дијалог, базично разумевања и минимална заједничка вредносна основа припадника различитих политичких опција у једном друштву нужан је елемент било каквог одрживог друштва које претендује на одрживост и мир. Зато је неопходно мобилисати све доступне друштвене ресурсе за дубље истраживање импликација промене парадигме комуницирања (а тиме и формирања свести), јер у супротном ризикујемо непријатну и опасну транзицију у веома крхко друштво нетолеранције и неразумевања у којем је апсолутно елиминисан дијалог и у којем нема места било каквом политичком компромису. Чини се да је први корак ка ублажавању таквих последица формирање минималне свести код грађана да „политичко-вредносни“ свет у којем дневно проводе сате у комуникацији није реалан одраз стварности, и да представља (не)свестан конструкт псеудо-реалности у којој нема места за било какво неслагање или критичко преиспитивање доминантног политичко-вредносног наратива. 

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here