Home АНАЛИЗЕ Постоје ли и даље „нови“ медији?

Постоје ли и даље „нови“ медији?

264
0
Foto: Pixabay
Foto: Pixabay

Аутор: Драган Станар

Позиција медија у савременим друштвима, већ више од века, без дилеме је једна од централних и битних, без обзира на ком меридијану се налазили. Улога медија у обликовању најразличитијих аспеката живота – од политичког преко културног до интимног – била је деценијама предмет изучавања, анализирања и елаборирања, да бисмо данас дошли до опште прихваћености тезе да медији суштински и директно креирају не само свет, већ и наш поглед на свет. Не постоји озбиљна особа данас која оспорава огроман и снажан утицај медија на апсолутно све сфере људског живота, а сва релевантна истраживања и предвиђања прогнозирају још драматичнији однос између медијског садржаја и начина живота будућих генерација. Медији дакле одавно више нису само пословични „канали“ вертикалног информисања и преноса важних новости и вести широј популацији – они су данас легитимни канали хоризонталне комуникације, субституенти личног и директног контакта, креатори културе, језика и свести, васпитачи, духовници и примарни прозор у свет огромне већине индивидуа, нарочито у најразвијенијим државама и друштвима на планети.

У нашем цивилизацијском настојању да боље разумемо, а самим тим и да боље контролишемо и искористимо медије, савремено друштво конструисало је основну поделу медија на оне „старе“, класичне, и на „нове“, савремене медије. Ова се подела показала невероватно привлачном и популарном за све заговорнике технологије и незадрживог комуникацијског прогреса, нарочито у последњих тридесетак година, када је комплетна цивилизација преобликована процесима глобализације и технотроничке револуције. У овом се периоду глорификације супремације технолошких иновација над „застарелим“ формама живота нарочито истицала улога „нових“ медија и њиховог погонског горива – глобалне мреже. Интернет се као такав сам по себи понекад убраја у „нове“ медије, али истина је да је интернет тек средство и инструмент реализације онога што данас убрајамо у „нове“ медије који заузимају доминантан део у медијском спектру савременог човека. Миграција свих медија на интернет у великој мери оспорава тезу да је интернет сам по себи медији – телевизија и радио емитују свој програм преко интернета, новине су доступне преко интернета у својој он-лајн форми, књиге се масовно дистрибуирају и преузимају у електронској форми преко интернета, као и филмови, музика итд. Ако интернет дакле није „нови“ медиј, и ако су сви класични, тј. „стари“, медији сада на интернету, како онда заправо данас изгледа подела медија?

Оно што данас подразумевамо под „новим“ медијима јесу друштвене мреже и тзв. „социјални медији“ (social media). Оно што је нове медије начинило толико посебним, другачијим и толико револуционарним није дакле сам интернет, будући да је он тек платформа на којој су присутни апсолутно сви медији, већ њихова супстанцијална и битна разлика у односу на све друге медије. Свакако, о разлици између нових и старих медија, кроз призму наше дефиниције, може да се напише много, будући да је природа нових медија заиста специфична. Међутим, оно што је differentia specifica нових, социјалних медија јесте пуна и необуздана слобода изражавања за све учеснике у комуникацији и продукт таквих комуникацијских околности – неконтролисан и нецензурисан садржај, доступан свима. То је оно што је „ново“ у новим медијима, и што не може да омогући ниједан облик „старих“ медија, чак ни на интернету. Управо је овај атрибут нових медија условио њихову популарности и глобални утицај који је без историјског пандана, и резултирао масовним окретањем целих генерација људи искључиво ка друштвеним мрежама као изворима информисања и забаве. Догађаји који су обележили крај 2020. и почетак 2021. године, нарочито у Сједињеним Америчким Државама, у великој мери доводе у питање кључни атрибут друштвених мрежа и нужно нас стављају пред важну дилему – постоје ли и даље нови медији?

Председнички избори у САД, и целокупан њихов aftermath,су ништа друго до само врх леденог брега процеса који се одвија већ неко време. Тај процес, који је несумњиво комплексан и који обухвата културолошке, идеолошке, политичке, економске и многе друге векторе, подразумева драстично ограничавање „дивље“ слободе на друштвеним мрежама, њихову строжију регулативу и на концу контролу садржаја. Означавање твитова Доналда Трампа као неистинитих, које је потом прерасло у брисање твитова а кулминирало потпуним уклањањем профила одлазећег америчког председника са Твитера (популарним bann-овањем), оголило је на великој сцени нешто што се редовно дешава већ дужи период. Стварањем „филтера“ (вредносних, идеолошких, политичких, итд.) дисеменизације информација на друштвеним мрежама, и то не само од стране националних или интернационалних регулаторних тела већ од стране приватних компанија у чијем су власништву социјални медији, нови медији изгубили су онај атрибут који их је одвајао од класичних медији, и који је био потка њиховог метеорског успона. Уклањање, у том тренутну и даље актуелног америчког председника (вероватно најснажније политичке фигуре на планети), означило је транзицију „нових“ медија у класичне, и почетак деконструисања платформе која је из корена променила друштво и друштвене односе за само 15-ак година свог постојања.

Постоји ли онда данас нека разлика између социјалних и класичних медија? Постоје ли данас уопште „нови“ медији? Уколико је будућност комуницирања путем друштвених мрежа у филтрацији садржаја, цензурисању идеолошко-политичких неистомишљеника, отвореном манихејском пропагирању једне једине „подобне“ перспективе и једног ексклузивног наратива, онда нема никакве суштинске разлике између нових и старих медија. Уколико ће само одабрани говорити само о одабраним темама само на одабрани начин, док ће они неподобни просто остати без канала комуникације, онда ћемо просто „пресликати“ логику телевизије, новина, радија и осталих класичних медија на друштвене. Штавише, регулаторна тела интернета, као што смо видели у претходним данима на примерима Парлера (Parler) и неких „источних“ алтернатива, имају способност да укину постојање нових друштвених мрежа које претендују да задрже принцип пуне слободе и нецензурисања говора, и да само постојање социјалног медија услове нужном „филтрацијом“.

Крајња инстанца оличена је у феномену популарне „деплатформизације“ (deplatforming), у којој се појединац или тема напросто уклањају, не само само са одређене мреже већ и комплетно са глобалне мреже. Деплатформизација подразумева трајну забрану било каквог облика јавне комуникације путем интернета, па чак и у пасивном облику, односно потпуно „брисање“ постојања проблематичне особе из виртуелног простора (укључујући ту и омнипотентне претраживаче). И иако лаичкој јавности деплатформизација можда на први поглед изгледа исувише дистопијски, она се у пракси употребљава већ годинама. „Нови“ медији, тачније њихови власници и регулатори, ризикују да ускоро превазиђу опресивни карактер „старих“ медији. То је, чини се, неизбежно и историјско циклично кретање свих појава у природи, у којем сваки феномен у својој пуној зрелости бива антитезиран самим собом и нужно транзитира у своју супротност. Стога смо све склонији закључку да данас суштински и не постоје „нови“ и „стари“ медији, већ да су друштвене мреже постале тек једна од форми класичних медија.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here