Home АНАЛИЗЕ Терет епистемолошке лимитираности

Терет епистемолошке лимитираности

5982
0
Foto: Freeimages
Foto: Freeimages

Аутор: Драган Станар

Без обзира на то колико историјско-песимистичан став заузимали по питању цивилизацијског прогреса и напретка људске врсте, чини се да је немогуће оповргнути тврдњу, коју износе много научници из сфере друштвено-хуманистичких наука, да је савремени човек благословен животом који је, готово по свим параметрима, објективно драстично бољи од живота наших претходника. Људска цивилизација напредовала је незадрживим корацима у готово свим аспектима постојања, а велик број погодности и друштвених чињеница које узимамо здраво за готово биле су апсолутно незамисливе за наше, не тако далеке, претке. Који год објективни параметар квалитета људског живота да одаберемо – од оних виталних као што су ухрањеност, здравље, очекиван животни век, приступ чистој води, до апстрактнијих као што су слобода, људска права, безбедност, итд. – видљиво је евидентно и значајно побољшање које има тенденцију даљег раста у будућности. Никада у историји човек није живео оволико дуго, здраво, слободно и заштићено као што живи данас, без обзира на то што нам наше урођене субјективне когнитивне склоности и предрасуде често замагљују поимање ове непобитне и објективне истине.

Цивилизацијски напредак човека, његовог друштва и целокупне културе не може се редуктивистички објаснити једним фактором јер је историјско прогресивно кретање људске цивилизације продукт синергије великог броја фактора – природних, друштвених, идеолошких, културних, итд. Оно што се ипак може неоспорно тврдити јесте да је цивилизацијски прогрес директно повезан са повећањем комплексности људског знања и човекових способности – непрестано растући фундус знања човека о себи као бићу, о осталим бићима, о природи, свету, космосу и уопште о постојању у директној је корелацији са прогресом и степеном друштвеног развоја. Феномен који је нужно повезан са овим процесом непрестаног увећавања човековог знања јесте неопходна сегментација знања, будући да је човечанство одавно прешло замишљену границу пре које је било могуће да један човек зна све, или чак и много, о свету, човеку, друштву итд. Уколико се осврнемо на славне епохе наше прошлости, лако ћемо установити да су најзнаменитији и најмудрији људи били они који су познавали свет и човека у укупности – великани давне људске историје нису били физичари, хемичари, лекари, социолози, психолози, инжењери – они су били мудраци. Бити мудрац значило је знати све, познавати постојање у тоталитету – разумети природу, човека, друштво и све остало што је било познато човеку. Међутим, оно што су неки од највећих мудраца наше историје знали, и што их је чинило најумнијим људима њиховог времена, данас сасвим сигурно зна свако дете у основној школи. Пораст укупног знања и огроман практични профит који је цивилизација извукла из њега условљен је у великој мери његовом сегментацијом, разгранавањем и диверсификацијом, те што се више пењемо уз лествицу људског прогреса све мање срећемо универзалне мудраце а све више уско специјализоване фах-геније (иако постоји и друго име за ово). Зато данашњи идеал умности и експертизе није човек који зна свашта о свему, већ уско специјализован интелектуалац који се цео век бави једним специфичним делом једног засебне научне гране. Управо таквој специјализацији и сегментацији људског знања цивилизација и дугује највеће скокове у општем прогресу које прави у последњих неколико векова.

Бити геније и експерт данас је могуће само и искључиво уколико се експертски бавимо једним феноменом или веома веома малим и ограниченим делом стварности. Будући да се као бића одликујемо веома скромним животним веком, у односу на трајање историјски важних феномена, и да је наше укупно познавање постојање стотинама милиона пута веће него у ранијим епохама, дубоко познавање неке одређене материја је веома „скупо“. Овде не мислимо само на запостављање неких других, махом забавнијих, сегмената живота које радо жртвујемо на олтару стручности, већ и на прихватање нужне епистемолошке лимитираности сваког појединца, која постаје евидентна чим човек, ма колико велик експерт био, макар мало изађе из поља своје експертизе. Уколико бисмо тражили најоптимистичнију перспективу, могли бисмо рећи да један експерт поседује тек релативно знање у некој релативно блиској области ван своје, а да је за оне не толико блиске веома близу статусу лаика. Међутим, шта раздваја безопасног „обичног“ лаика од лаика који је експерт у некој другој области (можда чак и блиској)? Кључна разлика између ова два човека јесте терет епистемолошке лимитираности који лаик-експерт веома често занемарује.

Епистемолошка лимитираност сваког човека представља његова природна ограничења у сазнању, која су узрокована кратким зрелим животом, комплексном природом феномена и процеса, нужношћу специјализације на одређени сегмент живота, недоступношћу информација, и многим другим факторима. Ми не само да не можемо да знамо много о много ствари, већ заправо само изузетни и посебно надарени међу нама могу да знају много о само једној, уско специјализованој, ствари. Велика опасност друштву прети од оних стручњака који нису свесни овог терета, који постаје све тежи и тежи како се они одмичу од свој ограниченог поља експертизе. Нажалост, све је већи број припадника праве академске елите који, потпуно несвесни своје епистемолошке лимитираности, износе веома опасне ставове, оцене и препоруке. За разлику од „обичног“ лаика чији ставови немају никакву тежину, ставови лаика-експерта могу имати дубоко негативне друштвене последице. Зато је веома опасно када категоричке ставове о вирусу износи врхунски пулмолог, када мишљења виролога и имунолога о вакцинацији побија сјајни психијатар, када реномирани инжењер саобраћаја инсистира на стручности у сфери националне безбедности, када најстручнији физичар оспорава препоруке правника, када чувени глумци критикују архитектонске планове, итд. Сви су они потпуно несвесни своје епистемолошке лимитираности и стварне комплексности феномена о којем дискутују са позиције „експерта“. Људска је цивилизација пре много векова превазишла doctor universalis-е, ренесансне идеале свезнајућих ерудита и полихистора који су уступили место уско специјализованим експертима. Управо њима, фах-генијима, и дугујемо садашњи свет, бољи од било ког пре њега. Зато лаици-експерти морају постати свесни терета сопствене епистемолошке лимитираности и заувек се ослободити уверења да их врхунска експертиза у једној области, макар она била без пандана у глобалним оквирима, квалификује за стручност у било којој другој, макар и блиској. У супротном, они не само да омаловажавају деценије одрицања и рада оних који су заиста експерти у пољима за која се површно интересују, већи друштву којем евидентно и несумњиво желе најбоље, чине медвеђу услугу.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here