Home АНАЛИЗЕ Механизми равноправности и изазови регулисања родне унутар Европске уније

Механизми равноправности и изазови регулисања родне унутар Европске уније

5989
0
Foto: Pixabay
Foto: Pixabay

Аутор: Миша Стојадиновић

Европска унија је доста тога урадила на пољу побољшања положаја жена и остваривање родне равноправности. Један од механизама који су нарочито погодовали овоме јесу и бројне обавезе које ЕУ намеће свим државама које претендују да буду чланице. Том приликом су многе земље урадиле доста тога што је погодовало остваривању родне равноправности и усклађивању прописа са препорукама ЕУ приликом поступка њиховог придруживања. Развој права Европске уније о родној равноправности био је постепени процес који је почео још раних шездесетих година XX века. Као почетак ове праксе успоставио се Уговор из 1957. којим је основана Европска економска заједница, зачетник данашње Европске уније. Уговор је садржао само једну одредбу о родној дискриминацији, која је истицала принцип једнаке зараде за мушкарце и жене за једнак рад. Од тада је усвојен огроман број одредби.

Ове одредбе, можда, не доносе аутоматски остварива права за појединце, али се намећу као обавеза свим чланицама ЕУ, чиме се она остварују и у правима грађана.

Уколико погледамо индекс родне равноправности на нивоу ЕУ може се видети да његова просечна вредност, иако висока, није на задовољавајућем нивоу. Напротив, постоји места за велики напредак на овом пољу.

          Треба напоменути да су закони који регулишу поље дискриминације веома развијени у земљама ЕУ, као и да су они најзаслужнији за регулацију положаја маргиналних група у друштву.

          Када се ради о положају и правима ЛГБТ заједнице у друштву европске земље се у великом броју извештаја помињу међу најинклузивније на свету. Велики број земаља веома добро регулише различитим законима поље дискриминације на основу сексуалне припадности. Државе чланице ЕУ у којима су истополне заједнице легализоване су: Грчка (2015), Кипар (2015), Малта (2014), Чешка (2006), Хрватска (2014), Мађарска (2009), Естонија (2016), Финска (2002), Ирска (2011), Аустрија (2010), Немачка (2001). Државе чланице ЕУ у којима су истополни бракови легализовани су: Португалија (2010), Шпанија (2005), Словенија (2006), Данска (2012), Шведска (2009), Велика Британија (2014), Белгија (2003), Француска (2013), Холандија (2001), Луксембург (2015).

          Једно од посебних поља о којима треба нарочито водити рачуна јесте проблем трговине људима, при чему жене представљају највећи проценат жртви, који се креће чак до 80%. Један од најчешћих мотива трговине женама у ЕУ јесте сексуална експлоатација (67%), док је на другом месту радна експлоатација (21%). Према подацима Европске комисије између 2003. и 2014. у ЕУ је било 15.846 жртви трговине људима, што је заиста велики број. Међу њима је чак 76% било жена, a 15 % деце. Већина жртви су грађани ЕУ, чак 65%. Међу првих пет земаља регистрованих жртви трговине људима су Румунија, Бугарска, Холандија, Мађарска и Пољска. Међу грађанима других земаља које нису чланице ЕУ се међу првих пет налазе Нигерија, Кина, Албанија, Вијетнам и Мароко.

Такође, треба обратити и пажњу на положај жена у руралним областима. Приликом истраживања Одбора за пољопривреду и рурални развој и женска права и равноправност полова 2014. године само 30% фарми унутар ЕУ је руковођено званично од стране жена. Овај податак је разочаравајући и зато што жене чине значајан допринос у њиховом функционисању при чему се њихов рад неретко занемарује и постаје невидљив. Разлике у вредновању рада између мушкараца и жена су нарочито видљиве у руралним областима. Истовремено, према извештају Европског института за родну равноправност, жене представљају покретачку снагу од развоја у руралним областима, и када се ради о културној и када се ради о економској сфери. Оне чине значајан проценат радне снаге, али њихов значај је често занемариван. У прилог овој чињеници говори податак да 58% званичне радне снаге припада мушкој популацији. У руралним областима, такође, жене ће много чешће бити ангажоване на привременим пословима него у урбаним областима. Једна од великих потешкоћа њиховом положају је недоступност сервиса који би се бринули о старијим особама и деци,  недостатак превоза, као и центара који би се бавили обуком у руралним областима. Жене у руралним областима и даље бивају ангажоване на најниже вреднованим пословима који су неретко и међу најнесигурнијим. Жене се дакле више користе као део физичке радне снаге, него на пословима који би подразумевали доношење кључних одлука. Такође, фарме којима руководе жене су најчешће мање од фарми којима руководе мушкарци. Све је више присутан тренд старења женске популације која је ангажована на агрикултурним пословима, што само говори да су ови послови све мање популарни међу младим женама. Ово су само од неких трендова са којима је потребно суочити се на пољу родне равноправности и економском побољшању положаја жена.

Када се ради о родној равноправности на пољу образовања, треба напоменути да је у земљама ЕУ доста тога учињено, при чему се бележи  константан раст вредности индекса родне равноправности управо по питању образовања. Међутим оно  што се овде наводи као главни проблем је да, и поред чињенице што је по питању односа нивоа образовања доста тога урађено и да је негде чак образовање код жена много више него код мушкараца процентуално, прилике да жене усавршавају своје знање су много мање. Такође, оне најчешће заузимају радна места на којима се њихово знање не цени онако како би требало. Жене су те које ће се чешће повући са тржишта рада или се суочавати са несигурношћу радног места, или су чак мање плаћене него мушкарци. То је суштински главни проблем са којима се суочавају високо образоване жене унутар ЕУ и на коме треба додатно радити, не само на нивоу едукација, већ и обезбеђивања разних олакшица за запошљавање високообразованих жена, као и  на пољу борбе против дискриминације по овом питању.

Искуства европских земаља показују да је израда Закона о родној равноправности важан искорак ка побољшању положаја жена у друштву, међутим то такође не мора бити случај. Сам закон и није тако битан колико начин остваривања равноправности уопште у друштву. Тако се на пример Шведска, Данска, Финска, Холандија и Француска налазе према индексу родне равноправности међу првих пет земаља које су највише учиниле на том пољу. Од ових пет земаља Француска, Шведска и Холандија немају оно што се директно може одредити као Закон о родној равноправности, али са друге стране имају законе које веома ефикасно спречавају дискриминацију и омогућују једнак третман по било ком основу, па и по основу родне равноправности.

То говори о томе да сам закон о родној равноправности не мора бити искључујући фактор када се ради о овом проблему, али може да буде значајан искорак ка томе. У Француској постоји закон који би се могао одредити као Закон о равноправности полова, у Шведској закон који регулише дискриминацију, док у Холандији такође постоји закон који регулише поље једнаког третмана мушкараца и жена. Са друге стране у Финској и Данској постоји Закон о родној равноправности који се веома ефикасно примењује у пракси. Када се ради о економском пољу и побољшању положаја жена то је у великом броју европских земаља веома добро регулисано законима о раду који онемогућавају дискриминацију и гарантују једнака примања мушкараца и жена. Ови закони ефикасно регулишу и поље одсуства жена због породиљског одсуства и омогућавају једнаке шансе за стручно напредовање. Имајући све ово у виду наша земља је на добром путу да усклађујући законе са нормативним оквиром ЕУ учини много тога на побољшању економског положаја жена. Доношење Закона о родној равноправности је значајан искорак на том пољу, али је такође много тога потребно учинити и на економским мерама које би допринеле томе, а нарочито када се ради о економском положају жена на селу који се показао као најугроженији.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here