Home АНАЛИЗЕ Бајденова Извршна уредба и санкције за противнике „демократије“ и „стабилности“ у региону

Бајденова Извршна уредба и санкције за противнике „демократије“ и „стабилности“ у региону

449
0
Foto: Pixabay
Foto: Pixabay

Аутор: Драган Станар

У динамици смењивања догађаја коју креира савремени глобални свет, веома смо често под утиском да се само време убрзало, да се значајни догађаји просто ређају један за другим не остављајући превише времена за размишљање и анализу. Како се упустимо у темељно анализирање једног значајног феномена, њега наследи други, једнако значајан и једнако заслужан наше пажње. У овој својеврсној поплави информација и вести неретко нам круцијалне информације и феномени са дубоким импликацијама некако прођу „испод радара“ и остану „заглављени“ негде у подсвести. Једна од таквих информација, која захтева озбиљну анализу и разматрање, остала је затрпана под инфлуксом нових, регионално и глобално важних новости и феномена, и није јој посвећена ни приближно она количина пажње коју заслужује. У питању је информација о проширивању обима председничке извршне уредбе актуелног председника Сједињених Америчких Држава, Џозефа Бајдена, којом се нормирају и прописују експлицитне санкције за организације и појединце из региона такозваног Западног Балкана чије деловање „угрожава мир и стабилност региона“.

Не постоји ништа ново нити контроверзно код саме форме председничке извршне уредбе (наредбе, налога), тј. Executive Order-а, будући да је она постала веома популарно средство артикулације моћи Беле куће у председничком систему САД од 2001. године, нарочито од мандата претходног председника из редова Демократске странке, Барака Обаме. Иако је сам Обама био жестоко критикован због праксе (пре)честог доношења Executive Order-а од стране републиканаца, и председник из „црвеног“ табора, Доналд Трамп, такође се ослањао на овај инструмент. Традицију и праксу очито наставља и Џозеф Бајден. Ништа претерано контроверзно не доноси ни обим предвиђених санкција за организације и појединце, који подразумева замрзавање имовине и забрану финансијског пословања на територији САД, као и физички улазак на саму америчку територију. Тај механизам је већ деценијама у арсеналу политичке праксе, не само у САД, већ и на глобалном нивоу. Међутим, оно што представља најважнију нијансу ове информације јесте дефинисање поступака којим се угрожавају мир и стабилност Западног Балкана, или боље речено недостатак било какве прецизности у дефинисању. Формулација „угрожавања међународних напора за стабилизацију Западног Балкана“ присутна је још од оригиналне председничке наредбе из јуна 2001. године, и она подразумева мноштво феномена и процеса веома амбивалентног значења.

Под угрожавањем мира и стабилности подразумева се не само угрожавање територијалног интегритета, већ и „демократских процеса и институција“, „кршење људских права“, али и феномени као што су „корупција“ или било какво „кршење или опструкција“ споразума, механизама и одлука међународних тела. Овако „дефинисане“ активности, које из перспективе америчке администрације угрожавају стабилност и просперитет региона, могу обухватити готово све политичке поступке у свим земљама тзв. Западног Балкана. Остаје потпуно нејасно на који се начин може прецизно установити који то појединци и које то организације својим деловањем угрожавају стабилност и просперитет, уколико се под тиме подразумевају и рецимо угрожавања демократских процеса, корупција, опструкција одлука међународних тела, итд. Посебан фокус Бајденове допуне изворне Бушове председничке наредбе јесте на корупцију и дестабилизацију мира у Босни и Херцеговини, што је и очекивано након турбулентних месеци које су обележили чувени „нон-пејпери“, идеје о дезинтеграцији БиХ, резолуције о злочинима током рата у БиХ, итд. Веома је могуће да ће у пракси то значити ефективно санкционисање свакога ко својим политичким неслагањем са доминантним наративом „стабилност и просперитета“ угрожава, како то каже државни секретар Ентони Блинкен, „демократију, транспарентност и одговорност“ на Западном Балкану.

Ослањање на изузетно апстрактне појмове, као што су демократија, стабилност, транспарентност, мир, итд. широм отвара врата једном потпуно арбитрарном тумачењу политичке праксе у земљама бивше Југославије и Албанији, које заједно чине такозвани регион Западног Балкана. У практичном смислу, то може значити да ће сваки појединац и свака институција у овом делу света који својим деловањем или ставовима буду одударали од онога што САД сматра нужним „демократским и европским“ путем региона бити потенцијално санкционисани замрзавањем средстава, забраном финансијских трансакција, забраном уласка на америчку територију, итд. Посматрајући из нешто ширег, глобалног, угла америчко-руских и нарочито америчко-кинеских тензија, санкције би веома лако могле да се односе и на сва оне који доприносе „малигном“ руском и кинеском утицају у региону, који из америчке перспективе директно поткопава демократске процесе, угрожава људска права, онемогућава стабилизацију и слаби постојећи мир. Дакле, све оно према чему су санкције према својој дефиницији окренуте. Ово је чак и веома вероватно, судећи по дискурсу саме Беле куће, која је опасност од корупције и подривања демократских процеса препознала као претњу која врата региона „отвара стратешким противницима (Русији и Кини, прим. аут.)“ Сједињених Америчких Држава. Бајденово проширење обима председничке наредбе везане за регион Западног Балкана потребно је посматрати као нови и очекивани корак у најављеном пооштравању америчког политичког присуства на глобалном нивоу. Проширивањем обима санкција и веома слободним дефинисањем поступака којим појединци и организације постају легитимни објекти наведених санкција, проширен је и сет инструмената за политички притисак на земље региона. За очекивати је да ће се механизми санкција користити такорећи по „слободном нахођењу“ извршне власти у Вашингтону, према свима онима који буду одступали од граница утврђених доминантним наративом политичке реалности такозваног Западног Балкана.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here