Home НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И ТОЛЕРАНЦИЈА „Европска култура“, евроинтеграције и српска културна матрица

„Европска култура“, евроинтеграције и српска културна матрица

549
0

Проф. др Миша Стојадиновић

Национални идентитет се састоји из великог броја материјалних и нематеријалних елемената који су међусобно повезани чинећи једну особену целину. Идентитет се најлакше формира међу припадницима исте нације због сличности на пољу културе, историје, језика, што доводи до тога да се припадници других нација доживљавају странцима. У том смислу национални идентитет има искључујући карактер јер се њиме прави разлика између Нас (припадника исте нације) и Других (они који то нису). Подела на Исток и Запад, како међу политичком и интелектуалном елитом, тако и подела читавог српског народа је нешто што није нова појава. Та подела означава, како то Милош Кнежевић пише, ,,нешто много старије и темељније, дубоко укорењено у свести и колективној психологији народа. И у Европи и на Западу изграђена су различита, најчешће стереотипна схватања о европском Истоку, посебно о балканској Србији и евроазијској Русији. (…) Садашње двојење и тројење између приклоњених и неприклоњених страна, и одређења идентитетне припадности није само презентни већ стари историјски проблем који има своју, ретроспективно гледано, дугу еволуцију. То унутрасрпско двојење и тројење је нарочито у ризичним и ратним фазама давало себи трагичан мах што је резултирало грађанским сукобима у Србији, на српском простору и у српском народу.“

Задржати свој идентитет, а при том обезбедити другима да то исто учине, представља свакако праву енигму на почетку XXI века. Разлике се још увек не схватају као начин за проширивање знања или пак као извор сарадње, већ напротив, разлике постају извор јаза између припадника различитих култура, који неретко доводи до сукоба, чега су народи на Балкану нажалост итекако свесни. Богатство различитости на Балкану је одувек служило као основ за све, сем за остваривање опште добробити и сарадње. У таквим условима ствара се и тзв. геополитички идентитет који настаје у односу држава и нација у глобалним геополитичким оквирима. За идентитет се оправдано може рећи да представља прави извор смисла и искуства једног народа. О томе говори и Крег Калхун који каже да не познајемо народе без имена, нити језике или културе, код којих не постоји неки начин разликовања између себе и осталих. У том смислу потребно је обезбедити услове у којима ће правац развоја српског националног идентитета бити остварен без присилних наметања споља и без двоструких аршина који су на нашим просторима итекако изражени и који су у великој мери утицали на формирање идентитета.

Позиција Србије подразумева политичку неутралност уз стално осцилирање између евроатлантског и евроазијског геополитичког концепта. Овако сложена геополитичка и геостратешка позиција са собом доноси велике изазове. Европске интеграције са собом доносе одређене изазове процесу формирања идентитета и веома често се јавља страх да оне уједно значе и губитак националног идентитета. Одредити положај српског националног идентитета у односу на европски идентитет представља тежак задатак јер је европски идентитет веома тешко дефинисати. Ово је само по себи незахвалан задатак, пре свега имајући у виду да је европски идентитет такорећи у настајању, као и чињеницу да се он непрестано мења. Такође, морамо узети у обзир и дужину постојања европског и националног идентитета. Европски идентитет постоји много краће од националног, самим тим имао је мање времена за еволуцију.

Свако од нас је истовремено носилац више идентитета који почињу да се формирају од самог нашег рођења, при чему они не престају да се формирају, мењају и прожимају током читавог нашег живота. Том приликом уједно долази и до одређене хијерархизације идентитета. Немају сви идентитети исти значај: неки постаји јачи, изражајнији, неки почињу да слабе или нестају, нови се усвајају. У неизвесном друштвеном окружењу проналажење идентитета постаје веома тешко. Због тога када се у процес формирања и одржања идентитета умешају променљиви политички и геополитички фактори долази до даље проблематизације питања идентитета. Самоодређење народа у оваквим условима постаје веома тешко, ако не и немогуће. Идентитети се непрестано формирају, мењају прожимају, па чак и бирају. Питање националног идентитета Срба у међународним оквирима постаје веома комплексно, а може се рећи и да је последица нејасне спољне политике. Потешкоће у формирању курса идентитета у међународним оквирима додатно отежава неодређеност спољне политике, тј. тзв. седење на две столице. У таквим условима поставља се питање могућности формирања европског идентитета на нашим просторима, тј. да ли ће на нашим просторима европски идентитет могућ или ће се у потрази за неким наднационалним формама идентитета ипак кренути у неком другом правцу.  Овде треба истаћи да се на право на национално самоодређење неретко гледа као на претњу када се за то укаже потреба за остваривањем одређених интереса великих сила. Тада национално и све у вези са њим неретко постаје ,,вирусЊ против кога се треба борити.

Европске интеграције свакако представљају нешто што представља спољнополитички приоритет око кога постоји консензус политичких елита на нашим просторима. Међутим геополитички притисци и дешавања на нашим просторима, као и једнострано проглашење независности Косова и Метохије су са собом донели и велико преиспитивање места Србије у процесу међународних интеграција. У таквим условима двоструког партнерства неретко се српски идентитет налазио на мети. Овај проблем Миломир Степић назива као постмодерно „декодирање“ српског геополитичког идентитета које је ,,саставни део пацификовања српског чиниоца у целини, кога таласократски евроатлантски Запад стереотипно перцепира као руског телурократског експонента и „реметилачки фактор“ утилитарне вештачке равнотеже (не)моћи на глобално стратегијски важном Балкану. То је општи контекст савременог сузбијања идентитетске спознаје појма срп­ске зе­мље, нарочито њихових целовитих територијалних габарита, морфографије, апроксимативних граница и кључних историјско-географских репера.“

Притисци на Србију када се ради о статусу Косова и Метохије су и даље присутни и представљају кључно питање које према званичницима ЕУ Србија мора да реши на свом путу европских интеграција. Пресудни квалитет Косова и Метохије јесте положај унутар централне територије Балкана, чији су геополитички атрибути пресудно важни за свакога ко има амбиције да овај део Европе стави под своју контролу. То доводи до тога да је потребно размотрити и друга партнерства. Евроазијство се на почетку XXI века успоставило као алтернатива америчкој таласократској униполарности. Препород евроазијства дешава се у облику неоевроазијства и то после распада СССР-а. Србија жели да искористи максимум из своје спољне политике базиране на неутралности. Овакво неприпадање са једне стране може да донесе велики број користи, али истовремено и да доведе до великог броја проблема. Читаву суштину ове комплексне ситуације је сумирао Милош Кнежевић који је писао да су ,,неприпадање и савезничка неодређеност у спољнополитичком гибању између полова глобалне, регионалне и локалне моћи, очитоване су недоумицама делова помесних елита (…) Историја обиљем примера сведочи да се економски скрхане и војно поражене нације и државе прилагођавају вољи победника. Каткад прилагођавање има облик повиновања у виду селективне послушности, а покаткад потпуне покорности и беспоговорног и неупитног слеђења. Историја је, међутим, такође показала да прилазак савезима и другим облицима геополитичких интеграција није увек сигуран пут избављења из кризе неког народа и државе. Може се догодити и много пута се догодило обрнуто, да улазак у неку интеграцију означи сигуран пут у пропаст онога ко сена такав корак својом или туђом вољом одлучио.“ У доба пандемије политичка неутралност је Републици Србији донела значајно место у међународним односима и значајне предности, и то не само на економском или војном плану, већ нарочито на пољу тзв. здравствене дипломатије због чије је успешности наша земља постала лидер у региону у борби против корона вируса. Оваква позиција, међутим, истовремено доноси огромне притиске и изазове нашој земљи који се свакодневно одражавају на преиспитивање корена српске културне матрице.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here