Проф. др Миша Стојадиновић
Мултикултурализам као појам има своју историјску претходницу у појму културни плурализам који је настао у првој половини прошлог столећа. Мултикултурализам се може одредити као идеја или идеал о складном суживоту различитих етничких и културних група у оквиру плуралистичког друштва. Дакле, мултикултурализам би, барем у идеалном смислу, требало да представља складан суживот припадника различитих култура. Андреа Семприни указује да мултикултурализам са собом покреће нека веома озбиљна питања: питање различитости; проблем места и права мањина у односу на већину, као и питање идентитета и његовог признавања.
Загорка Голубовић, међутим, сматра да постојање мултикултурне заједнице као коегзистенције различитих култура не подразумева нужно њихову међукултурну комуникацију. То је једино могуће када различите културе преносе утицаје једна на другу што представља животни простор за мултикултурну интеграцију. Према њој, уколико мултикултурна заједница не превазиђе стање чисте коегзистенције различитих култура то може произвести тензије и појачати сукобе међу културно различитим народима. Управо зато друштва која карактерише културна различитост представљају плодно тле за развој социјалних конфликата који могу ескалирати до неслућених сразмера.
Балкан представља прави пример сусрета различитостигде се секу лукови различитих цивилизација. Наиме, простор Балкана је насељен становништвом које припада различитим етничким (Грци, Срби, Црногорци, Македонци, Хрвати, Румуни, Мађари, Бугари, Румуни, Албанци, Турци, Роми…) и конфесионалним групама (православци, католици, муслимани…). Све ово даје Балкану карактеристике мултинационалности, мултиконфесионалности и мултикултуралности, које у комбинацији са бурном прошлошћу балканских народа и интересима великих сила доводе до тога да се за Балкан оправдано може рећи да представља право буре барута. Божо Милошевић указује на то како велики број социолошких и политиколошких разматрања често трагају у прошлости Балкана за социо-културним упориштима његове интеграције, а при том се заборавља да је овај процес у прошлости обиловао (и да још увек обилује) бројним изворима дезинтеграције. Та разноликост у погледу мултинационалности, мултиконфесионалности и мултикултуралности је током бурне историје Балкана веома често била узрок настанка дезинтегративних процеса који су неретко резултовали ратовима. Разлике су, дакле, веома често биле инструментализоване зарад разноразних циљева и то је нешто што не смемо никако да заборавимо, јер у супротном би се сваки покушај међусобне интеграције могао претворити у један скупи и безуспешни експеримент. У таквим условима је постао прави изазов како ускладити ове различитости како би обезбедили складан суживот који би омогућио стварање дуготрајног мира на Балкану.
Треба нагласити да проучавање и разумевање мира представља веома комплексан проблем. Једна од највећих препрека за боље разумевање овог феномена је и та што је много лакше наћи студије које у свом називу садрже појам рата од студија које мир посматрају као централну тему. Главни разлог овога лежи у томе што се на мир углавном гледа као на негацију рата. Поред негативног схватања мира као одсуства било ког облика насиља, постоји и позитивни приступ који од мира захтева много тога више (међу најзначајнијим теоретичарима који се баве овом темом свакако треба истаћи Галтунга).
Питање рат или мир на први поглед не би требало да представља чувену хамлетовску дилему. У овој дилеми би мир свакако требало да представља очигледну опцију. Тога, међутим, многобројни актери светске историје као да нису били свесни, о чему сведоче бројни ратови. Стање bellum omnium contra omnes (рат свију против свих) би требало да представља ствар прошлости чега ће се модерна демократска друштва сећати само као дела далеке историје, док би мир требало да постане основна вредност која ће се усталити као део свакодневног живота свих народа. Испуњење мира представља нарочити изазов на просторима чије су главне карактеристике мултинационалност, мултиконфесионалност и мултикултуралност – што је свакако случај када се ради о Балкану. На таквим просторима је сусрет различитости неизбежан, а развој културе мира неопходан.
Када се бавимо дефинисањем појмова рат и мир некако изгледа лакше дефинисати онај први, док се мир најчешће посматра као негација рата. Данас некако изгледа да је стара латинска пословица si vis pacem para bellum (уколико желите мир спремајте се за рат) обележила политички дискурс савременог друштва. То је уједно и разлог због кога уколико покушамо да одредимо шта је то мир наилазимо на велики проблем. Углавном ћемо се сусрести са негативним схватањима која на мир гледају као на непостојање рата. Имајући у виду стравичне последице ратова, ово свакако представља једну од основних ствари које треба испунити како би се омогућио какав такав нормалан живот људи. Мир истовремено подразумева не само одсуство било каквог облика насиља, већ и присуство много других различитих форми које омогућавају миран и складан живот. Како конфликти који настају у условима сусрета различитости не би ескалирали постоје две основне претпоставке које треба обезбедити за стварање складног суживота: дијалог и толеранција.
Ђуро Шушњић, бавећи се дијалогом, каже да је дијалог разговор двојице или више слободних људи, који хоће да размене ставове о веома важном питању, на које дају различите одговоре, како би, у равноправним условима, дошли до одговора којим би обојица, или сви били задовољни. Када се ради о толеранцији сам појам води порекло из латинског језика од именице tolerantia, која изворно значи попустљивост, трпељивост и глагола tolerare који значи подносити, сносити, трпети, допуштати. Уколико под толеранцијом подразумевамо њено првобитно, етимолошко значење, може се видети да се она схвата као нешто непожељно. Друштвени напредак је довео до тога да се негативно значење речи толеранција преобрази у своју супротност. Толеранција постаје саставни део развоја човечанства, тако да бирати толеранцију нужно значи бирати и човечанство. Управо због тога Далиборка Уљаревић наглашава да треба усвојити следеће постулате: ,,ако сам ја израз идеје човечности, онда је и свако други за мене то исто; као израз идеје, ја сам могућност њеног развоја, а не она сама по себи; пошто сви јесмо отелотворење човечности, а сам за себе нико то није до краја, онда ми ни читава истина самоме није доступна; пошто знам да сам сâм одраз, могућност и отелотворење човечности, међу другим одразима, могућностима и отелотворењима, ја не могу друге посматрати другачије него што посматрам себе.“
