Home НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И ТОЛЕРАНЦИЈА Национални и политички идентитет: националност и држављанство

Национални и политички идентитет: националност и држављанство

555
0

Проф. др Виолета Рашковић Таловић
Проф. др Миша Стојадиновић

Национални идентитет један је од најважнијих колективних идентитета који унутар савременог друштва све више добија на значају. Дубоке противуречности савременог друштва су довеле до тога да се човек често налази у ситуацијама када је угрожен његов идентитет. У таквим условима несигурности и отуђености национални идентитет и даље представља јако упориште у вртоглавим променама савремености. Дефинисати национални идентитет није нимало лако. О томе постоји велики број теорија, али то као да није допринело његовом разумевању. Бенедикт Андерсон дефинише нацију као замишљену политичку заједницу, и то замишљену као истовремено инхерентно ограничену и суверену. Нација је замишљена заједница јер чак и припадници најмањих нација никада неће упознати већину припадника своје нације, али ће ипак у мислима свих њих они имати слику заједништва. Она је ограничена (чак и највеће међу њима поседују границе) и суверена, јер се јавља у тренутку када су просветитељство и револуција ,,разбили легитимитет хијерархијског династичког краљевства које влада по милости божјој“, стварајући тиме нови извор легитимитета. И на крају она је заједница, јер се ,,без обзира на стварну неједнакост  и израбљивање које могу у њој владати, она увек поима као снажно хоризонтално другарство“.

Смит на самом почетку свог чувеног дела Национални идентитет указује на постојање западног или ,,грађанског“ и незападног или ,,етничког“ модела националног идентитета. Он истиче да је Фридрих Мајнеке исправно правио разлику 1908. године између појмова Kulturnation (пасивна културна заједница) и Staatsnation (активна, самоопредељива политичка заједница), мада се ми можемо сложити или не сложити са употребом ових термина али и са самим терминима. ,,Појам националног идентитета, ма шта још могао садржати, укључује неко осећање политичке заједнице, колико год оно било незнатно.“ Ова политичка заједница, подразумева барем неке заједничке институције, један кодекс за све њене припаднике, али уједно указује и на одређени друштвени простор, тј. на територију са којом се њени припадници поистовећују и којој сматрају да припадају. Ово схватање нације својствено је Западу, при чему Смит издваја следеће његове компоненте: историјска територија, правно-политичка заједница, правно-политичка једнакост њених припадника и заједничка грађанска култура и идеологија. Говорећи о незападном моделу нације, Смит истиче да њега карактеришу: генеалогија и претпостављене везе по лози, народна мобилизација, вернакуларни језици, обичаји и традиција.     

Етнички појам нације потиче из немачког романтизма и везује се за племенско јединство, легенде и митове. Грађански појам нације је настао као производ Француске револуције и он  не гледа на етнички идентитет као на саставни део нације и државе, већ се пре свега односи на заједницу, која је одређена културним и политичким идентитетом. Модеран појам нације спаја националност са грађанством, тј. држављанством. Према Смиту ,,етничка концепција нације наглашава рађање (сродство) и домаћу културу као исходиште одакле смо дошли, а земља се схвата као света земља, и домовина.“

Грађанин је значајан субјекат политичког система, при чему стално морамо имати у виду да модерни демократски политички системи треба да служе остварењу добробити грађана, а не да постоје независно од њих и да служе пуком задовољавању интереса оних који су на власти.  Грађански идентитет је нераскидиви део демократске политичке културе, који се са демократијом налази у узрочно-последичној вези.   Оно чему свакако треба тежити јесте развој партиципативне демократије, где ће грађани бити активни учесници унутар политичких система. Љубиша Митровић указује на то да искуства савременог света показују да друштва са развијеним системом партиципативне демократије имају већу развојну стопу, бољу продуктивност рада, смањену конфликтност у друштвеним односима, виши раст,  развој и бољи квалитет живота. 

Сам појам грађанин је прешао један дуг пут до онога што ми данас подразумевамо под овим појмом. Сетимо се само да се кроз историјски развој људског друштва веома мали број људи могао назвати овим именом. То који ће положај људи заузимати у некој политичкој заједници у великој мери зависи од друштвено-историјског миљеа. Уколико кренемо од античке Грчке грађанином се могао називати само слободан човек, каквих је у оно време било веома мало у односу на укупан број становника. У старом Риму грађанином се сматрао првобитно само слободан припадник града Рима. Средњи век не доноси неке значајније промене што се тиче овог појма, тада се грађанином сматрао човек који живи у граду и бави се занатом и трговином. Међутим, највећи број људи се у средњевековном феудалном друштву налазио у положају поданика, а не грађанина. Тек са грађанским револуцијама овај појам добија своје потпуно значење, чиме грађанин постаје основа политичке организације читавог друштва, да би се током XX века појам грађанина универзализовао у свим развијеним земљама света. У том смислу Загорка Голубовић даје преглед основних карактеристика које данас подразумевамо овим појмом: ,,прво, треба рећи да је појам грађанина политичка категорија, јер се грађанин рађа са модерном националном државом као политичком јединицом и односи се према држави као политичкој заједници у смислу  грађанства/ држављанства; друго, будући да грађанство не носи ознаку једног природног ентитета, већ је ствар избора, грађанин је слободна личност у односу према датој политичкој заједници; треће, то подразумева да су појмови грађанство и лична слобода синоними у политичком контексту; четврто, конституисање грађанина подразумева развој самосвести личности у погледу људских/грађанских права и слобода, као и њихових друштвених дужности и одговорности.

Стварање грађанског (цивилног) друштва, представља један од значајних предуслова развоја демократије која као облик владавине данас ужива изузетну легитимност. И док се корени демократије могу наћи још у античкој Грчкој, може се рећи да су демократски облици владавине све до после Другог светског рата били пре изузетак него правило. У последње време је било доста приче о слабљењу националне државе под утицајем процеса глобализације. Стварање глобалног тржишта, развој комуникација, развој нових политичких институција као што је Европска унија, све су то изазови који су наметнули нови правац развоју демократских институција. Како се демократија до сада углавном развијала у оквирима националне државе оправдано се поставља питање у којем ће правцу развој демократије ићи уколико се узму у обзир процеси савременог светског друштва који у великој мери утичу на његову структуру и динамику.

Имајући у виду кључна одређења националног идентитета поставља се питање судбине српског националног идентитета у процесу међународних интеграција. Стога Миломир Степић указује да се  ,,српски чинилац на Балкану у постјугословенском транзиционом раздобљу крајем 20. и почетком 21. века нашао у парадоксалној ситуацији: су­о­чен са иза­зо­вом тран­са­тлант­ске су­прана­ци­о­нал­не ин­те­гра­ци­је, али у усло­ви­ма исто­вре­ме­не на­ци­о­нал­не дез­ин­те­гра­ци­је!?“

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here