Проф. др Драган Станар
Идеал слободе један је од централних појмова и одредница онога што подразумевамо под модерним, развијеним, демократским светом у којем живимо. Готово све виталне и централне одлике савременог света и модерне развијене цивилизације изграђују се управо на постојању слободе појединца да доноси одлуке о сопственом животу и судбини. Стога се у модерним друштвима може запазити стремљење ка индивидуализму, атомизацији, подређивању свих општих интереса интересима појединаца и понајвише њиховој личној слободи мишљења и животних избора. Личне слободе које данас ужива просечан човек у развијеним модерним друштвима гранично су незамисливе у поређењу са слободама које су уживали наши преци и које су биле подразумеване у свим претходним облицима уређених људских заједница. Међутим, благодети савременог света у којем данас имамо привилегију да живимо ипак не подразумевају апсолутну и неспутану слободу, чак и када се ради о најекстремнијим нео-либералним тумачењима и интерпретацијама права појединаца унутар људских заједница. Полазећи од диференцијације између сфера онога што се тиче само и искључиво самог делатника, тј. појединца, и оног што се тиче остатка друштва, чак и у најлибералнијим тумачењима права и слобода појединаца постоје одређене границе слободе и друштвене норме које регулишу свакодневне поступке свих у друштву.
Друштвене норме по својој дефиницији представљају одређена правила, тј. прописе за деловање којима се „регулише понашање појединаца унутар сваког друштва, који ограничавају слободу и који обликују свакодневне животе свих људи који живе у друштву“. Без обзира на количину личне слободе коју данас уживамо, а која је сигурно без икаквог историјског преседана, постојеће друштвене норме омогућавају одрживо функционисање друштава, тј. живот у заједници. Појам друштвених норми обухвата већи број „прописа“ којима се ограничавају и усмеравају поступци појединаца, али сами облици и врсте друштвених норми се међусобно разликују по својој форми, изворима, санкцијама, итд. Најважније друштвене норме модерних друштава су правне, обичајне и моралне норме. Поред наведених, постоје још и неке друге битне друштвене норме (религијске, политичке, институционалне, итд.), али су обичаји (друштвене праксе), законски прописи и моралне забране оно што у највећом мери одређује границе слободе сваког појединца. И поред тога што очигледно постоји значајно поље преклапања обичајних, правних и моралних норми, оне су ипак различите врсте норми, и разумевање те разлике од насушног је значаја за развијање и унапређивање толеранције унутар друштва.
Кључна ствар која је неопходна за развијање толеранције јесте избегавање веома честе погрешке изједначавања моралних норми са обичајним и правним нормама. Комплексна тема разликовања природе наведених друштвених норми захтева обимну дискусију и аргументацију, те ћемо се стога фокусирати само на кључну разлику између моралних и свих осталих друштвених норми, чије непознавање и занемаривање често бива кореном нетрпељивости, нетолеранције и конфликта. Кључна и есенцијална разлика између ових норми, и differentia specifica морала уопште, јесте универзалност моралних норми. Како су моралне норме универзалне, и једнако важе увек и за све, без обзира не друштво (или чак време!) у којем се врше поступци, њихово кршење не може бити толерисано. Стога је позивање на „толеранцију“ приликом кршења моралних норми теоријски неутемељено и практично једноставно погрешно. Уколико слобода коју уживају појединци буде коришћена за поступке који крше моралне норме, не постоји основ за толерисање таквих поступака од стране других појединаца, или других друштава. Таква „толеранција“ није ништа друго до насиље над правдом и универзалним људским вредностима. Са друге стране, правне и обичајне норме нису универзалне, а чини се да оне уопште ни не претендују на то. Зато у различитим земљама или чак у различитим идентитетским групама (етничким групама, религијским групама, итд.) важе различите обичајне норме. Међутим, како обичајне норме нису универзалне, већ су плод одлуке и акумулиране традиције, оне нису једнаке са моралним нормама. То заправо значи да различити обичаји и традиције не могу бити повод моралне осуде и нетолеранције, јер само зато што је нешто „другачије“ од онога што прописује наша обичајна норма, не значи да је то нужно и погрешно. Стога толеранција подразумева разумевање да различитост обичаја и традиција не сме бити извор моралне осуде која води у нетрпељивост и нетолеранцију. Штавише, спознаја чињенице о разликовању моралних од обичајних норми такође налаже и својеврсно отрежњење цивилизацијски охолих култура које сматрају да су њихови обичаји и традицији супериорни и заправо једини прихватљиви, што по обичају води културном империјализму и нетолеранцији различитости.
Правне норме су такође производ одлука унутар једног система, те је сасвим нормално и очекивано да се закони разликују од друштва до друштва. Међутим, како је правне норме, из прегршт разлога, немогуће редуковати на моралне, толеранција другачијих и различитих закона које важе у некој другој земљи и у другој култури подразумева разумевање да закони нису универзални већ су плод слободне одлуке (у идеалном случају) друштва које их прописује. Постојање различитих закона не сведочи о погрешности и неваљалости неког друштва (осим, наравно, уколико закони не крше моралне норме), те другачија законска регулација наркотика, проституције, физичког кажњавање деце и сличних феномена који често изазивају контроверзу не може бити темељ нетрпељивости и нетолеранције према различитости. Зато су и напори усмерени ка стварању глобалне државе у којој би владао један глобални закон осуђени или на насиље или на пропаст, јер би један такав „закон“ отелотворивао нетолеранцију различитости и глобалног диверзитета. Једина је, дакле, „различитост“ која се не може и не сме толерисати она која подразумева кршење универзалних моралних норми. Стога је од изузетног, рекли бисмо и виталног, значаја за развој и неговање толеранције и различитости унутар сваког друштва управо едукација грађана о разликама између постојећих друштвених норми, са фокусом на разликовање обичајних, правних и моралних норми које постоје у свакој људској заједници.
Сам идентитет, без обзира да ли говоримо о националном, етничком, личном или било каквом другом, у својој суштини и јесте мерило разликовања од других и „другачијих“. Међутим, то разликовање не мора нужно да представља и извор нетрпељивости и потенцијалног конфликта, све док су разлике плод традиције, обичаја, закона, религије, итд. Такве различитости унутар друштва, или између различитих друштава, ваља посматрати као несамерљиво богатство које потврђује и утврђује снагу индивидуалних идентитета. Иако постоји ризик да звучи контра-интуитивно, камен темељац толеранције у модерним друштвима зато мора бити управо нетолеранција према кршењу моралних норми и релативизовање неморалних и злих поступака који се чине у име личне слободе. Таква нетолеранција може само да допринесе развијању преко потребне толеранције различитости која заиста и оправдано долази из артикулације личне слободе, као различитост у традицији, навикама, обичајима, итд.
