Home НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И ТОЛЕРАНЦИЈА Културни идентитет младих у Србији и генерацијски јаз

Културни идентитет младих у Србији и генерацијски јаз

5852
0

Проф. др Драган Станар

Појмови културе и идентитета нису идентични, па чак ни еквиполентни појмови, али се поља њихових значења суштински и нераскидиво преклапају у пракси. Уколико желимо да говоримо о културном идентитету, неопходно је разумети да се процес формирања идентитета, колико год одређени аспекти идентитета појединаца или група били екстерно (пред) одређени, не одвија у културном вакууму. То значи да се културни идентитет појединаца, али и група, формира делимично и њиховим (не) свесним одлукама, односно под утицајем непосредног и посредног окружења током сазревања и живота. Важан, ако не и кључни, утицај на формирање културног идентитета данас свакако имају медији, и то у свим формама. Формирање културног идентитета, макар делимично, које се врши медијским садржајем има веома интересантне и дубоке импликације, од којих су неке природно и негативне по друштво.

Процес социјализације подразумева „процес обликовања и интеграције појединаца у постојеће и друштвене обрасце“, односно својеврсну репродукцију културе и њено интернализовање од стране оних који се социјализују. Свакако, објекти процеса социјализације су најчешће и по правилу деца и најмлађи чланови друштва. И док процес социјализације, односно репродукције културе, од стране родитеља и осталих „старијих“ чланова друштва омогућава постојање културне традиције и континуитет идентитета једне друштвене групе (најчешће је то народ), он не подразумева апсолутну непромењивост културе, а са тим у вези, и у мањој мери групног идентитета током времена. Традиција представља пасивну односно статичну компоненту друштвеног кретања, која стоји насупрот његове активне, тј. динамичке компоненте, односно промене оличене у пожељном прогресу. Без дубљег улажења у разне теорије културних промена, значајно је подвући да се култура и културни идентитет свакако и увек мењају током времена, али да је тај процес културне динамике ипак веома дуготрајан и у идеалном случају постепен, те омогућава колико-толико безболну прераду нових елемената и њихову реинтерпретацију и инклузију у постојећу културну матрицу. Међутим, у специфичном сценарију којем данас сведочи модерни свет, у којем је процес социјализације такорећи све више „измештен“ из руку примарне породице у руке медија, јављају се нагле и оштре промене у културном идентитету једне генерације, које формирају културни идентитет који није у потпуности компатибилан са културним идентитетом друге, старије, генерације. Као резултат, друштва се данас све чешће суочавају са културолошким генерацијским јазом који раздваја старије од млађих генерација које су социјализоване медијским садржајем насталим на другачијим културним матрицама и у другачијим културама. Ово је нарочито евидентно и проблематично код релативно конзервативних друштава са снажним традицијама, као што је то српско друштво, код којих такав дубок и нагло настао јаз представља велики изазов.

Процес политичке и економске глобализације по својој природи нужно подразумева и процес такозване акултурације, у којем доминантна култура (западна либерална култура утемељена на протестантским вредностима) директно и дубоко утиче на све остале културе. Овај је процес у одређеним случајевима толико изражен и снажан да можда можемо чак и да говоримо о граничној културној асимилацији, условно речено, „мањих“ култура. Иако они свакако нису идентични, процеси економске глобализације и акултурализације прожимају се и међусобно подразумевају. Економска глобализација, која у свом корену данас подразумева транзицију целокупног човечанства на либерални модел слободног тржишта и потрошачку привреду нужно подразумева и одређене промене у начину рада које имају одјеке у свим осталим сферама живота. Овакве промене и транзиција у нов начин привређивања и живота свакако да нису заобишли ни Србију и савремено српско друштво. Тако се данас сва модерна друштва заснивају на идеалу запослености и каријерне остварености оба родитеља у породици, што може да компромитује процес социјализације деце. Процес преласка и транзиције у „модерни и глобални“ образац живота и рада подразумева и масовну миграцију у градове, нарочито младе, радно способне популације, као и културну норму живота одвојеног од шире фамилије и родитеља – подаци о миграторним трендовима у Републици Србији ово одлично потврђују. У коначници, процес социјализације деце не могу оптимално да обављају родитељи услед њихових послова који захтевају свакодневно и целодневно одсуствовање од куће, као ни шира породица услед културне норме која прописује одвојен живот као екстремно пожељну форму становања, јер је једина која може да гарантује пуну „слободу“ и самосталност. Управо су медији, а нарочито савремени и тзв. „нови“ медији, ти који у таквим случајевима преузимају важну улогу у процесу социјализације, и врше акултурацију по једном новом моделу, који је без историјског преседана – директним креирањем културног идентитета најмлађих чланова друштва. Културни идентитет креиран на овај начин од стране медија може бити до те мере различит од културног идентитета њихових родитеља да су чак и базичне вредности некомпатибилне.

Медији свакако нису новост, али чињеница да је процес глобализације омогућио масовну и неконтролисану пролиферацију медијских садржаја креираних од стране доминантне глобалне културе на територији целокупне планете свакако радикално мења улогу медија у креирању културних образаца и културног идентитета. Медијски садржаји у већини модерног света, укључујући ту наравно и Републику Србију, створени су у доминантној глобалној култури, или су то, у најбољем случају, „домаћи“ медијски садржаји створени уподобљавањем и интерпретацијом формата увезених из доминантне културе. Увођењем таквих садржаја директно у процес социјализације омогућава се генерисање културних модела и вредности од стране сурогат-социјализатора који резултирају стварањем специфичне културне матрице код најмлађе популације и уопштено код младих генерација. Како процес културне динамике није био постепен и спор већ нагао и радикалан, репродукција културе и континуитет културног идентитета доводи се у озбиљну опасност. Резултат овог и оваквог процеса јесте један дубок културолошки јаз између две најближе генерације (родитеља и деце), који „одједном“ имају потпуно другачије културне идентитете. Јасно је да оваква различитост, а некада и сушта супротност, у навикама, ставовима, светоназорима и праксама подразумева и опасност од међусобног неразумевања, нетолеранције и конфликта између генерација.

У циљу очувања и заштите културне традиције и континуитета културног идентитета, све културе које су под утицајем процеса глобализације и акултурације на описаном нивоу нужно морају да преиспитају приступ социјализацији најмлађих генерација. Савремена српска култура није изузетак. Уколико се младе генерације наставе у великим бројевима социјализовати културним садржајима насталим у некој другој култури, који им се сервирају путем медија који су малтене преузели улогу примарног социјализатора у многим породицама, као друштво и као култура ризикујемо не само опасан генерацијски јаз и културолошки конфликт између генерација, већ и културну асимилацију. Идентификација и одређење проблема је свакако само први, али нужан, корак ка изналажењу решења за генерацијски јаз између културног идентитета старијих и млађих генерација у модерном српском друштву. Проналажење механизама, метода и средстава за решавање овог проблема задатак је целокупног друштва и свих појединаца у њему.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here