Проф. др Миша Стојадиновић
Један од највећих изазова са којима се интелектуалци сусрећу јесте потрага за истином у којој се веома често застрани заводљивом страном крупног капитала. Само истински слободан човек – кога не поседује ни једна власт или компанија – може да искрено износи своја научна открића. Како то Чомски лепо каже, ,,проблем истинских демократија је у томе што оне често постану жртве.“ За Чомског одбрана слободе укључује стално преиспитивање ауторитета и борбу против неоправданих ауторитета. То је главни разлог због чега сваки облик ауторитета захтева оправдање. Број ауторитета који се могу оправдати, према Чомском, је веома мали: ,,Тога нема много, а напори ка оправдању најчешће пропадају. У тренутку када одлучимо да се са тиме суочимо, налазимо да је ауторитет нелегитиман. Стога би сваки пут када наиђете на облик нелегитимног ауторитета требало да га изазовете.’’
Интелектуалци би требали и морали да својим настојањима доприносе непрестаним критичким пропитивањем стварности независно од било каквих утицаја са стране који би овај процес онемогућавао. У том смислу је одговорност интелектуалаца за разумевање савремених друштвених процеса огромна. У свом делу American Power and the New Mandarins Чомски говорећи о одговорности интелектуалаца каже следеће: ,,Одговорност интелектуалаца се огледа у томе да говоре истину и откривају лажи. Ово може изгледати као труизам који не треба коментарисати. Међутим, то није тако. За савременог интелектуалца она (истина) није уопште тако очигледна. Зато нас Ноам Чомски позива на једно стално преиспитивање свега, па и његовог дела, јер је то једини начин на који можемо и требамо доћи до спознаје савремених друштвених процеса. И иако би ово морала бити обавеза и одговорност свих грађана, одговорност научника на овом пољу је далеко већа. Оно што се овде јавља као највећи проблем је што није ни мало лако одредити шта је то што се може сматрати под ,,одговорношћу интелектуалаца“. -Ноам Чомски каже да синтагма ,,одговорност интелектуалца’’ крије једну кључну двојност: брише разлику између ,,требало би“ и ,,јесте“. Што се тиче овог првог контекста њихова одговорност би требало да буде иста као и одговорност осталих људи, ако не и већа, јер привилегије доносе прилике, које пак са собом носе и моралну одговорност. Чомски позајмљујући фразу од Ханса Моргентауа, оснивача теорије међународних односа, каже да ,,ми с правом осуђујемо оне послушне интелектуалце из бруталних и насилничких режима због њихове конформистичке покорности према онима на власти’’. Како Моргентау није говорио о интелектуалцима унутар неког тоталитарног режима, већ о западним интелектуалцима, који нису имали разлога за страх, њихова одговорност је у томе много већа. Чомски указује да је Моргентау описивао оно што јесте, а не оно што би требало да буде.
Дело Нома Чомског у великој мери сведочи о томе на који начин би интелектуалци морали да обављају своју дужност. Говорећи о овоме Дејвид Барсамиан каже да разговарати са Чомским значи разговарати с неким ко тврди да није тако компликовано открити истину и закључити шта је потребно чинити. У складу са тим ево Чомскијеве главне тезе о положају интелектуалаца у савременом друштву: ,,Насупрот широко раширеном веровању и доктринама произведених од стране саме интелигенције, чињеница је да је највећи број интелектуалаца одувек тежио потчињености и послушности једној или другој држави – углавном својој, иако они који су наклоњени туђој држави природно привлаче много више пажње, док се послушност према својој државе готово узима као норма.“ Истовремено, Чомски упозорава да се приликом истраживања не треба ослањати само на обичне историјске књиге и уџбенике из политичких наука, већ да је потребно трагати за стручњацима и примарним изворима, као што су на пример меморандуми државне безбедности и слична документа. Овакав истраживачки рад је од велике важности јер он на крају може утицати на промену мишљења код људи.
Ноам Чомски наглашава да се сви интелектуалци који озбиљно схватају одговорност посла којим се баве сусрећу са два међусобно повезана задатка. ,,Један је да прикажу будуће друштво које ће одговарати свим потребама људске природе, други је да анализирају природу моћи и угњетавања у садашњем друштву.’’ Први задатак је умногоме лакши јер он подразумева много мање ризика, чак и у тоталитарним системима, у односу на други. Други задатак је много захтевнији, јер је много вероватније да ће интелектуалац који се запути овим путем наићи на многобројне изазове и препреке. Ризик је у том смислу много већи. Џон Адамс је једном приликом у вези са овим изјавио: ,,Моћни увек мисле да имају велику душу и ширину погледа која им омогућује да виде више од слабих.“ Међутим, према Ноаму Чомском, уважавање те велике душе постао је уобичајени став интелектуалне елите, која сматра да је она управо та која би требало да држи полуге власти. Као последица овог става могуће је разликовати две врсте интелектуалаца: ,,интелектуалце технократе или интелектуалце наклоњене политици, који су одговорни, трезвени, конструктивни, и интелектуалце орјентисане ка вредностима, који чине злосрећну групацију што представља тзв. претњу демократији јер се упушта у омаловажавање лидера, изазивање власти и демаскирању успостављених институција.“
Грађани свакако носе свој део одговорности за спознају стварности. Они не смеју бити пасивни примаоци информација који не доводе у питање њихову исправност. Напротив, Чомски каже да би грађани у демократским државама требало да ,,упишу курс интелектуалне самоодбране да би се заштитили од манипулације контроле“. Ова интелектуална самоодбрана се састоји из способности постављања очигледних питања. ,,Понекад ће одговори бити очигледни, а понекад ће бити потребно уложити напор да се до њих дође.“ Интелектуалци морају бити отворена ума и владати терминима којима се користи званична ,,политички коректна“ реторика. Један од таквих израза који се веома често данас користе јесте ,,безбедносна претња“, који, према Чомском, покрива све оно што може на било који начин да угрози америчке улагаче. Други веома чест израз који се користи јесте ,,прагматичност“. За овај израз Чомски каже да он у случају Сједињених Држава ,,значи радити по нашој вољи, а у случају других значи да они раде по нашој вољи“.
За Ноама Чомског основни предуслов за анализу савременог друштва који треба испунити јесте извесна доза отворености ума, нормалне интелигенције и здравог скептицизма. У том смислу могуће је разумети и начин на који он види улогу интелектуалаца у друштву: ,,Ова друштвена класа (мислећи при том на интелектуалце), која укључује историчаре и друге теоретичаре, новинаре, политичке коментаторе итд., бави се анализом и презентовањем друштвене стварности. Вештином својих анализа и интерпретација она служи као медијатор између друштвених чињеница и масе: она ствара идеолошко оправдање друштвене праксе. Уколико погледамо рад стручњака савремених дешавања и упоредимо њихова тумачења са стварношћу уочићемо велики број суштинских неслагања. Онда можемо предузети наредни корак и покушати да објаснимо ова неслагања, узимајући у обзир друштвени положај интелектуалаца.’’
Оваква анализа, према Чомском, не представља неки велики проблем, и свако ко поседује ове карактеристике може се бавити њоме. То ће на крају довести до искорака из система идеологије и пропаганде, који ће пак омогућити да се назре истина кроз ,,искривљену слику стварности“. ,,Уколико се таква анализа не изводи на прави начин, то је онда због тога што је та друштвена и политичка анализа спроведена, пре да би одбранила одређене интересе, него да би се бавила чињеницама.’’
Управо зато је потребно посветити се коментара Ноама Чомског на цитат Џорџа Орвела. Погледајмо најпре како цитат гласи: ,,Циркуски пси скачу када кротилац удари бичем по земљи, али стварно истрениран пас направиће салто кад бича нема.’’ Чомски духовито прави поређење закључујући да Орвел као да је овим на уму имао интелектуалце који се сматрају добро истренираним онда када спонтано поступају по налозима интересних сила, а да при том нису ни свесни онога што раде, већ су, напротив, уверени да раде један поштен и предан посао. Свакако да су интелектуалци који су уверени у то да правилно раде посао, несвесно радећи у интересу крупног капитала, много опаснија појава од оних који то свесно чине. Ширење истренираности доводи до тога да интелектуалну елиту више није потребно држати по контролом. То говори о њеној немоћи и немогућности да испуни своју основну улогу у савременом друштву, а то је да говори истину и обелодани лажи. Из свега овога потребно је извући поуку и активирати интелектуални елиту у Србији која носи огроман терет на својим плећима у циљу разумевања веома комплексних процеса који се дешавају на нашим просторима.
