Home НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И ТОЛЕРАНЦИЈА Колективна кривица и српски национални идентитет

Колективна кривица и српски национални идентитет

891
0

Проф. др Драган Станар

Процес помирења и изградње мира после дуготрајних и крвавих оружаних сукоба веома је изазован, комплексан и тежак за све укључене субјекте тог, по правилу, дуготрајног процеса. Генерисање макар минималног прага међусобног поверења и пословичне „добре воље“ између некадашњих непријатеља у рату увек подразумева и неопходно дефинисање одговорности за злочине и недела која су, нажалост, интегрални и неизбежни део сваког оружаног сукоба, без обзира на његово трајање или форму. Појам одговорности у овом контексту може имате више различитих, некада и веома блиских, значења те може подразумевати законску одговорност, моралну одговорност, политичку одговорност, тзв. „историјску одговорност“, итд. Поред збуњујућег вишезначја појма одговорност, додатну тензију и фрикцију између некада конфронтираних страна уноси и питање објекта којем се додељује одговорност. Наиме, да ли одговорност, у којем год значењу да је подразумевамо, може да се додели само појединцима, или пак и институцијама? У крајњој линији чини се да је суштинско питање увек може ли се одговорност доделити целим групама, тј. нацијама или народима, за злочине које су појединци чинили током рата?

Процес помирења који је уследио после ратова приликом распада Савезне Федеративне Републике Југославије, и који извесно још увек није дошао у своју зрелу фазу, у великој је мери бременит проблемом одговорности. Како је одређен временски период, додуше историјски безначајан, већ прошао, утисак је да је фокус данас више на питању колективне него индивидуалне одговорности. Наравно, очигледно постоје болна питања изостанка санкција за појединце који су узимали учешће у ратним злочинима, да ли као директни извршиоци или као наредбодавци, али је још болније и свакако есенцијалније питање колективне одговорности и колективне кривице. Приписивање колективне кривице целокупном народу означава схватање по којем су злочини који су вршени током рата заправо само манифестације колективне (и очигледно злочиначке) идеологије и воље једног народа, тј. експресије морално покварене вредносне матрице једне културе. Питање колективне кривице српског народа за злочине почињене од стране Србе током ратова приликом распада СФР Југославије централно је питање процеса помирења у региону, будући да се стиче утисак да постоји инсистирање на тврдњи да је злочин нешто што просто природно проистиче из српског националног идентитета и српске културе. Ово инсистирање, које нажалост не јењава како пролазе године, изузетно је опасно и штетно за изгледе било каквог искреног и суштинског помирења у региону и заједничке европске будућности народа који су живели у СФР Југославији.

Веома симптоматичан спецификум наратива по којем су српски злочини, којих је недвојбено било током ратова, израз морално покварене идеологије и културе јесте што су они једини „такви“ злочини, односно једини злочини који долазе као „природни“ производ националне културе, митова и коначно српског националног идентитета. Дубоко погрешан, и у крајњој линији веома неозбиљан, манихејски приступ који често заузимају коментатори из Хрватске и Босне и Херцеговине заправо негира било какве злочине над Србима током оружаних сукоба 90-их година прошлога века. Али, за критичку анализу још је интересантнији нешто реалнији приступ који уважава чињеницу да су злочини чињени од стране свих етничких група, као што то увек и бива у ратовима. Чак и из ове перспективе, која дакле уважава и реалност злочина над Србима од стране припадника других етничких група, уочава се веома необична „специфичност“ српских злочина у поређењу са свим осталим. Наиме, злочини почињени од стране Хрвата, Бошњака или Албанаца по правилу се дефинишу као злочини „морално покварених појединаца“ који ни у ком случају не представљају целокупан народ, често се ослањајући на англо-америчку метафору о „неколико трулих јабука“ (a few bad apples) које је неопходно елиминисати из, иначе здравог, бурета. Ти злочини ergo никако не могу бити потка за било какву колективну одговорност и додељивање колективне кривице, јер не само да нису израз културе и идентитета, већ нешто потпуно супротно од тога. Сама култура и национални идентитет стога нису проблематични, и не захтевају никакву врсту критичког преиспитивања и, у коначници, мењања. Из неког потпуно необјашњивог разлога, ова логика се не примењује на злочине почињене од стране Срба.

Овако креиран наратив, који се приметно одржава и оснажује већ готово двадесет година у континуитету, ствара својеврстан логички проблем закључивања по аналогији. Аналогија између српских злочина и оних почињених од стране других се просто не дозвољава, будући да је премиса тако креираног наратива да су злочини над Србима производ индивидуалног „зла“, док су злочини Срба заправо само артикулација националног „зла“, тачније „зла“ које лежи у самој основи српског друштва и националног идентитета. У складу са таквом претпоставком, питање одговорности за злочине над Србима нужно се зауставља на појединцима, док се одговорност за злочине Срба над другим народима онда по нужности протеже не само на институције већ и на целокупан народ. На овај се начин српски национални идентитет такорећи „уоквирује“ колективном кривицом за злочине, што доводи у питање компатибилност такве културе са савременим тековинама, али и моралну оправданост постојања целокупне једне културе и једног идентитета. Процеси попут „денацификације“ и „културне деконтаминације“ тиме постају нужан инструмент за „поправљање“ и прилагођавање „неисправне“ културе.  Ништа се слично не може приметити када се ради о другим културама и идентитетима, будући да су оне „заштићене“ од било какве колективизације кривице претходно објашњеним few bad apples аргументом.

У пракси веома је тешко очекивати суштинско помирење и изградњу међусобног поверења уколико се једна култура и један идентитет дефинишу као природно „зли“, варварски, геноцидни, злочиначки, итд. Нарочито уколико се ово дефинисање и додељивање колективне кривице врши без озбиљног критичког разматрања стварности и арбитрарном применом логике. Један од веома негативних исхода таквог приступа је и својеврсна „монополизација права на жртву“, односно упорно инсистирање на асерцији да је само једна страна у сукобу увек и у свакој појединачној ситуацији жртва, док се другој страни не само додељује улога злочинца, већ јој се de facto одузима право на статус жртве, без обзира на контекст конкретне ситуације. Полазећи од манихејске претпоставке да се коренски узрок сукоба једино може пронаћи у самој вредносној матрици једне културе, настоји се инпутирати да дефинитивна и коначна одговорност за све злочине лежи на оном народу који је својим идентитетом и културом одговоран за сам сукоб. Злочини почињени над припадницима тог народа су, из перспективе „шире историјске слике“, заправо несрећан и непожељан исход личних слабости и девијација појединаца из редова других народа, који су, imprimis, и доведени у ту ситуацију да чине злочине управо од стране оних чија је култура коначно и произвела оружани сукоб и целокупно страдање. У овој је накарадној и неприхватљивој логичкој структури додељена апсолутна одговорност само једној страни, док друга страна има ексклузивни статус жртве. Ова гротескна морално-логичка акробатика чак може латентно имплицирати да су и злочинци одговорни за злочине над Србима заправо у суштини жртве, јер су доведени у ситуацију да „испрљају руке“ од оних који су заправо „криви“ за сукоб. Веома је тешко озбиљно разматрати било какво суштинско историјско помирење уколико се оно настоји градити на оваквој моралној абоминацији од наратива.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here