Проф. др Виолета Рашковић Таловић
Процесе акултурације као веома комплексне феномене истовремено прати огроман број других процеса. Управо зато потребно је јасно означити разлику између термина културне акултурације, енкултурације и асимилације. Ови процеси, иако различити, прожимају једни друге. Никола Божиловић истиче да се паралелно са културном акултурацијом, као једним од најважнијих динамичких процеса у култури, истовремено дешава низ других: култура дифузија, асимилација, изолација, адаптација, културна селекција (избор), културна прерада (реинтерпретација), културна резистенција (отпор) и одбијање културних утицаја.
Треба напоменути да акултурација представља процес који се дешава у једном дужем времену на неком простору. Дакле, не ради се о феномену који се одиграва у тренутку. Са друге стране, културна енкултурација у потпуности другачији је феномен и подразумева процес усвајања културе друштва унутар којег се појединац рађа и живи, а што му омогућава да функционише у друштву и битан је елеменат социјализације појединца. Ту су нпр. усвајање одређеног система вредности, норми, језика и сл. без којих би живот у одређеном друштву био незамислив.
Културна акултурација додир је двеју или више култура при чему оне утичу и мењају једну другу. Као реакција на насилну акултурацију јавља се и процес контра-акултурације, односно културног отпора којим се група брани од насилног наметања културних вредности у друштву. Неретко се процес акултурације разматра у односу на културу доминантне групе и културу мањинске групе. У процесима инклузије и екслузије, ако се дешавају истовремено, појединци имају опцију да прихвате или одбију доминантну културу, или да прихвате доминантну културу, уз истовремено задржавање сопствене културе. Доминик Шнапер указије да уколико се држимо логике функционисања грађанске нације одговор на питање шта може или шта мора да буде мултикултурализам је веома једноставан: ,,Ако су културне специфичности посебних група усагласиве са захтевима заједничког живота, грађани и странци који су по прописима настањени на националном тлу имају право да негују своје посебности како у свом личном, тако и у друштвеном животу, под условом да поштују правила јавног реда. То је право уписано у сама начела правне државе и модерне демократије. Јавне слободе обезбеђују слободу удруживања, право на слободу, право на слободно упражњавање сопствене религије или употребу сопственог језика. Али истовремено, ове специфичности не смеју да буду основ неког посебног политичког идентитета, признатог као таквог у јавном простору. Тај простор мора да остане место политичког јединства и заједничког политичког пројекта.’’ Уколико дође до потпуног утапања мањинске културе у већинску уз потпуни губитак културног идентитета онда настаје културна асимилација. Добар пример је пракса модернизације Јапана, који је увидео да културна изолација не води никуда, већ је са модернизацијом читавог друштва, која је условила огроман економски и технолошки напредак, истовремено дошло и до прихватања одређених западних вредности, уз очување сопствене културе и традиције. Асимилација може бити принудна или добровољна, и може се десити нагло, у случају нпр. миграната који желећи да остану у држави у коју су избегли намерно прихватају доминантну културу.
Културна акултурација са развојем савременог друштва постаје све убрзанија а културни контакти све чешћи. То неизоставно, намеће огромне захтеве за сталним прилагођавањем у циљу избегавања културног изолационизма, а очувања властитог културног идентитета. Управо због тога се на процес акултурације неретко гледа као на стални ривалитет двеју или више култура где на крају једна или односи тоталну победу, или настаје један потпуно нови културни образац.
Може се рећи да је Балкан прави пример онога што Збигњев Бжежински назива етничким коктелом где се секу лукови различитих цивилизација. Балкан је настањен становништвом које припада етнички и културолошки различитим народима и групама (Грци, Срби, Црногорци, Македонци, Хрвати, Румуни, Мађари, Бугари, Румуни, Албанци, Турци, Роми…) и конфесионалним групама (православци, римокатолици, муслимани…). Све ово даје Балкану карактеристике мултинационалности, мултиконфесионалности и мултикултуралности који су, неретко, били извор разноразних социјалних конфликата и учинили да историја овог простора буде обележена крвавим словима.
Балкан се управо зато истиче као пример немогућности складног суживота припадника различитих култура. Никола Божиловић каже да је мултикултурни концепт често критикован са становишта позиција асимилационизма и расизма. ,,Суштина критика садржана је у културном релативизму, којим се негирају универзалне вредности, али и у пренаглашавању слављеничких облика у испољавању мултикултуралности, која је наводно окренута ка небитним манифестацијама као што су култура, уметност и религијске светковине, док се важни облици дискриминације који се спроводе у школама и другим институцијама запостављају.“
Ђуро Шушњић указује на то како на нашим просторима постоје такозване константе нашег менталитета које се показују као сметња разумевању, поверењу и помирењу између наших народа, вера и култура:
1. традиционализам – То је идеологија која потомцима намеће идеје, веровања, вредности и норме њихових предака да их следе без поговора и приговора, не обазирући се на промене у спољашњој средини или унутрашњем искуству. Традиционализам представља тешку препреку у комуникацији између два народа која је могућа само под условом да се оба система схвате као отворена, недовршена и несавршена. Традиција јесте битан део културе сваког народа, али треба водити рачуна да она не постане кочница у даљем развоју друштва. Традицију треба гајити и чувати, али увек треба бити отворен према новим искуствима, јер традиционализам може бити велика препрека, како у сарадњи двају народа, тако и у развоју народа који из те сарадње може проистећи.
2. ауторитарни менталитет – Народи на нашим просторима су одрасли у једној ауторитарној атмосфери, како у породици као елементарној заједници, тако и у држави као политичкој организацији друштва. Тешко је очекивати да се овакав начин мишљења, веровања и понашања промени током ноћи и прерасте у демократски. Два су услова неопходна да би се држава ослободила овакве препреке а то су: демократски услов – који је остварљив и имати народ зрео за дијалошки начин мишљења, веровања и понашања – који је тешко остварљив. Наиме, лакше је у некој земљи донети демократске законе него одгојити народ у демократском духу, а без тога нема истинске демократије.
3. политичка некултура – Ова препрека постоји у нашем начину размишљања који се манифестује тако „уско“ да за нас постоји само за и против. Оваквом начину размишљања недостаје оно између. Друштвени односи су доста сложенији од овако поједностављеног начина размишљања и све док се то не схвати увек ће бити простора за сукобе. Оваква подела, иако се чини логичном и практичном, веома је опасна.
4. антиинтелектуализам – Он се манифестује у одбацивању интелектуалаца у неком друштву уместо да се они искористе зарад напретка тог друштва.
5. предрасуде – ,,Предрасуда је (позитиван или негативан) став појединаца или групе према другом појединцу или групи, који се не темељи на познавању чињеница и рационалних разлога: чињенице и разлози могу бити при руци, али предрасуде остају недирнуте.’’ Један од најпознатијих примера предрасуда је свакако ситуација у којој се странац доживљава као сумњив и опасан без икаквог рационалног разлога, само због тога што је странац. Предрасуде се манифестују на мноштво различитих начина. Ту су, на пример, предрасуде према полу, вери, нацији, раси… Предрасуде је, када се једном укорене, веома тешко искоренити. Оне могу бити нападане рационалним ставовима и против њих се могу износити веома јаки аргументи, али како су оне пре свега емоционални ставови тешко их је на тај начин уклонити. Предрасуде су веома опасне јер је довољна мала провокација да ескалирају у насилне сукобе.
6. непостојање критичког јавног мњења – На основу бројних истраживања може се видети да се веома мали проценат јавног мњења може окарактерисати као критичко јавно мњење. Углавном се медији користе у манипулативне сврхе помоћу којих владајуће групе обликују мњење на начин на који то њима одговара. Тако се ствара идеологија којом се стварност представља онако како то одговара онима који владају.
