Проф. др Миша Стојадиновић
Проблем религије и идентитета представља увек актуелну тему, нарочито ако се он посматра у контексту савременог друштва. Када се ради о религији, постоје многобројна тумачења бројних теоретичара који су сматрали да ће религија са развојем постиндустријског друштва и модернизације, временом полети да слаби, што ће на крају довести до њеног нестанка. Са друге стране, када се ради о развоју идентитета у савременом друштву, треба напоменути да савремени друштвени процеси свакодневно намећу многобројне изазове у потрази за одговором на једно од вечних питања: Ко сам ја? У кризним временима религијски идентитет је одувек представљао уточиште коме се сви враћају у потрази за ослонцем. Ово се истовремено може тврдити и за национални идентитет који представља један од најважнијих колективних идентитета који унутар савременог друштва све више добија на значају. Дубоке противречности савременог друштва су довеле до тога да се човек често налази у ситуацијама када је угрожен његов идентитет. У таквим условима несигурности и отуђености национални уз религијски идентитет и даље представљају јако упориште у вртоглавим променама савремености. Проучавање идентитета је нарочито веома интересантно у срединама где долази до сусрета између различитих култура. Таква друштва представљају велики изазов, не само за проучавање, него и за обезбеђивање складног живота који неће бити потресан сукобима. За оваква друштва се оправдано може рећи да представљају права ,,друштва ризика“ (Урлих Бек). На таквим просторима је сусрет различитости неизбежан, а развој толеранције неопходан. Балкан свакако представља добар пример оваквог једног друштва чије су главне карактеристике: мултинационалност, мултикултуралност и мултиконфесионалност.
Велики број теоретичара је сматрао да ће важност религије временом под утицајем модернизације друштва постепено почети да слаби. Огист Конт, Емил Диркем, Макс Вебер и Карл Маркс су мислили да ће религија временом са развојем индустријског друштва нестати (и нису у томе били усамљени). ,,Смрт религије’’ је у највећем делу 20. века била прихваћена неминовном унутар друштвених наука. То се, међутим, у другој половини 20. века применило.
Рајт Милс лепо сумира: ,,Једном је свет био испуњен светим, у мислима, пракси и институционалној форми. После Реформације и Ренесансе силе модернизације су се рашириле широм света и секуларизација је довела до ослобођења од световног. Као последица овога световно ће нестати свуда сем изузев, можда, у приватној сфери. Током последње деценије ова теорија смрти религије је претрпела бројне критике које указују на њену виталност и данас.“
Религија је и поред песимистичних предвиђања издржала тест савременог друштва. Она није статичан феномен, већ напротив, она се стално мења прилагођавајући се савременим социјалним процесима и трендовима. О томе говори и настанак нових религијских потреба и облика духовности. Када се ради о њеном утицају на идентитет треба имати у виду да је идентитет један вишеслојан феномен. Треба напоменути да морамо бити веома опрезни да не западнемо у традиционално схватање овог односа.
У том смислу религија може имати значајну улогу не само у формирању религијског идентитета већ и на формирање других индивидуалних и колективних идентитета. Религијски идентитет као и друге врсте идентитета садржи истоветност са нечим, али истовремено и различитост од нечега. Он се налази у сталном прожимању са другим врстама идентитета. Религија је током своје историје морала стално да се прилагођава изазовима које јој је наметало друштво. Са савременим друштвеним процесима дошло је и до промена које су у великој мери одредиле правац развоју религије и настанку нових религијских покрета. И поред тога што користи термин ,,нови религијски покрети’’ он не искључује тиме и нове врсте духовности. Иако се припадање једној вери још увек сматра важним, доктринарске догме све више постају ствар личног мишљења. Потребно је са глобалне тачке гледишта водити рачуна и о новим духовним изворима и технологијама који постају свакодневност у сваком делу света. То доводи до промена система веровања али и до креирања новог когнитивног приступа духовној истини, новог начина спознаје који даје једно ново значење судбини и сврси духовног развоја. За нове религијске просторе не постоји ,,омиљени део света’’, они постоје свуда и крећу се у свим правцима. Религијски идентитет јесте старији од националног, али је са развојем савременог друштва постао тесно везан са осталим колективним идентитетима.
Свако од нас је истовремено носилац више идентитета који почињу да се формирају од самог нашег рођења, при чему они не престају да се формирају, мењају и прожимају током читавог нашег живота. Том приликом уједно долази и до одређене хијерархизације идентитета. Немају сви идентитети исти значај: неки постаји јачи, изражајнији, неки почињу да слабе или нестају, нови се усвајају. У неизвесном друштвеном окружењу проналажење идентитета постаје веома тешко. Због тога када се у процес формирања и одржања идентитета умешају променљиви политички и геополитички фактори долази до даље проблематизације питања идентитета. Самоодређење народа у оваквим условима постаје веома тешко, ако не и немогуће. Идентитети се непрестано формирају, мењају прожимају, па чак и бирају. Питање националног идентитета Срба у међународним оквирима постаје веома комплексно, а може се рећи и да је последица нејасне спољне политике. Потешкоће у формирању курса идентитета у међународним оквирима додатно отежава неодређеност спољне политике, тј. тзв. седење на две столице. У таквим условима поставља се питање могућности формирања европског идентитета на нашим просторима, тј. да ли ће на нашим просторима европски идентитет могућ или ће се у потрази за неким наднационалним формама идентитета ипак кренути у неком другом правцу.
Религијска идентификација је изузетно важна у обликовању националног идентитета Срба. Православље је одувек било испреплетано са српским националним идентитетом. Треба нагласити да се токо великог дела историје на цркву гледало као на главни ослонац очувања религије и културе српског народа. овакво стање је нарочито било видљиво за време владавине турског царства на нашим просторима. У последњих неколико деценија се изнова враћа интересовање за православље које се појављује заједно са јачањем српског патриотизма. Још на самом свом почетку успостављања православља на нашим просторима српски народ је донео одређене геополитичке одлуке. Наиме, одлука за византијско хришћанство, а не римско, е уједно довела и до тога да је српска култура обележена источним карактеристикама. Као период коначног покрштавања Срба и настанка Српске православне цркве може се узети IX и X век, док се корени наравно могу наћи још много раније. У утицају православља на српски национални идентитет говоре и бројне одлука владара који су зидали цркве и манастире као своје задужбине које су остале као трајни подсетник на порекло нашег идентитета. Треба напоменути и да су неки наши владари из породице Немањић и Хребељановић посвећени.
Директан утицај Српске православне цркве на идентитет нашег народа се нарочито огледао у томе што су цркве током великог дела наше историје биле извор писмености нашег народа. На овом пољу нарочито треба истаћи улогу Светог Саве и његових монаха. У том смислу светосавље је постало нераскидиви део српског идентитета. Уз његов огроман допринос остваривању независности Српске православне цркве, светосавље не само да је постало извор српског идентитета, већ је уједно и играло огромну улогу у очувању српског националног и културног идентитета.
