Home НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И ТОЛЕРАНЦИЈА Ритуали, хероји и симболи као изрази савремене српске културе

Ритуали, хероји и симболи као изрази савремене српске културе

5993
0

Ивана Пејчић

Вечити „сукоб“ модерног и традиционалног прати развој културе човека. Управо тај однос подстиче сам развој, јер се култура не треба потирати, него надограђивати. У том смислу, модернизам је немогуће замислити без традиционализма. Уосталом, оно што је некада било модерно сада је традиционално, односно дух времена мора да буде истовремено прожет поштовањем традиције, јер без тога нема ни модерности.

Културе као такве су сличне али и различите, односно припадници различитих култура су међусобно слични, односно различити од припадника других култура, по ставовима о бројним друштвеним, социјалним, економским и сличним питањима. То је последица тога што су разлике креиране током дужег временско периода, тако да су постале обележја одређеног друштва али и културе. Систем вредност, међу којима спадају и културне, преносе се на појединца преко стубова једног друштва попут породице, вере, школе, али и медија. С развојем друштва и културе креирани су облици друштвених правила, а најстарији међу њима су обичаји. Њихова карактеристика је понављање одређених радњи чиме се стварају навике. Понављањем тих навика настају обичаји.

Иначе, ритуали су засновани на обичајима или записаним правилима, али често обухватају и значајна број симболичких елемената. Ритуал обухвата: догађај, правила, поделу улога и публику. Истовремено, културни ритуали су стандардизоване радње које се понављају и тиме окружење „намеће“ појединцу да прихвати вредности и веровања које карактеришу ту културу.

Обележја културе, која су представљена путем веровања, вредности, обичаје и ритуале постављају одређени вид граница, односно норме или правила понашања. Она „објашњавају“ сваком припаднику тог друштва шта су исправне вредности истога.

Сам појам културе се дефинише на различите начине, тако да постоје бројна одређења. Постојање бројних различитих дефиниција можда и најбоље указује на то колико је овај појам сложен и како га је тешко одредити.  Култура се односи на целокупно друштвено наслеђе одређене групе људи, то јест на научене обрасце мишљења, осећања и деловања неке групе, заједнице или друштва, као и на изразе тих образаца у материјалним објектима. Реч култура долази из латинског colere, што је значило: настањивати, узгајати, штитити, поштовати. За схватање утицаја културе на понашање према наводима Маричића,  култура се може дефинисати као „списак (листа) прихватљивих вредности, веровања, обичаја и ритуала који су својствени члановима одређеног друштва.“

У сваком случају култура има значајан утицај на понашање и веровања људи, јер између осталог детерминише то како појединац види своје окружење,  одређује своје у свету, али и како доноси одлуке. Свака национална култура се састоји из: погледа на свет, вредносних система и орјентација, институција унутар којих се одвијају културни процеси, језика као облика људске комуникације и материјалне области културе.

Симбол је један вид наше замисли или пројекције да у неки предметима видимо још нешто осим оног што је видљиво на први поглед. Да се види или осећа „нешто друго“ што се налази с оне друге стране видљивог. Велики број аутора сматра да је то оно што разлику човека од животиње – схватање симболике. Ту симболичност можемо видети у творевинама културе, попут песме, цртежа, језика, мит и сличног. Управо без схватање симболике не бисмо уопште ни креирали културу. Филозоф Џон Лок написао је да : “симболи стичу своје значење тако што им га људи произвољно намећу“. Када је реч о култури, може се казати да су најзначајнији симболи садржани у језику. „Интеракционалисти сматрају да људско друштво и међусобна повезаност појединаца нису могући без симбола зато што човек не поседује инстикте којима би био „аутоматски програмиран“ да реагује на одређене ситуације. За појединца и друштво као целину, од егзистенцијалне је важности конструисање света симбола и њихових значења“.

Значај симбола је и тај што делују на појединца, и његову свест и подсвест и својим отвореним и преносним значењем. У сржи тога је то што симбол успева да задовољи потребе ега те индивидуе. То је посебно истакнуто у случају књижевности. У том случају читалац се поистовећује са ликовима и догађајима, и осећа духовну релаксацију јер својевољно учествује у једном виду креативног чина.

За разлику од симбола, мит је креиран тако да изазива одређена осећања или представу о јединственој појави или догађају или о хероју као узору коме се може смртник дивити али га не може достићи. Често се поставља питање и шта у ствари представља мит? То је генерално прича о боговима или појединцима који се по својим делима су блиски богу, односно прича о природи света, значају појава и њиховом смислу. Слободан Лазаревић у књизи „Преиначење митског обрасца“ наводи да: „Из етимолошких речника Ј. Б. Хофмана и Е. Боазака сазнајемо да је индоевропски корен речи „мит“ био mau ili mou. Античко mythizo „говорити, причати размишљати“ гласи у лаконском mousiddo. Дакле корен речи мит означава простор у коме говор, мишљење и делање још увек није раздвојени“.

Будући да митологија представља вечита начела и у основу су сваке уметности, митотворство се, како наводи Шелинг, наставља у уметности и то на такав начин да сваки велики песник узима као полазну тачку онај део света који му се открио и од њега ствара сопствену митологију. У прошлом метку митологизам се може дефинисати и као ремитологизација, јер је пре тога била демитологизација која се везује за период просвитељства и позитивизма у 19. веку. Тада су митови били маргинализовано а у фокусу је било рационалније схватање стварности.

Мит је плод човекове немоћи да одгонетне мистику природих појава, суштину живота и неприкосновене законе егзистенције. Тачније, то је виђење живота са позиције интелектуалне и сазнајне немоћи, када је човек био заплашен суровошћу света у којем живи и беспоштедном борбом за опстанак. У таквом свету он је био надмоћан над осталим живим бићима, али није могао да одгонетне законе природе који су га чинили несигурним и сујеверним.

Друштвено политичка ситуација у Србији од 90-их година до данас условила је „буђење“ бројних митова и симбола везаних пре свега за српски идентитет и културу који су били дуго занемарени током периода социјализма током постојања Југославије. Поједини митови, пре свега косовски, послужио је појединим политичарима и политичким опцијама да освајају популарност и граде свој кредибилитет на политичкој сцени Србије. Такође, након 5. октобра покренут је „обрнути“ поступак у смислу да све што има везе са српском културом је проглашавано превазиђеним, док је све што је долазило из других култура перципирано као модерним и пожељним. Тај поступак је пратила и политичке промене. Тренутно је знатно боља ситуација јер је поново у фокус враћена српска култура, али без одбацивања других култура. Што је једини начин да један народ и једна култура се и унапређују у будућности.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here