Home НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И ТОЛЕРАНЦИЈА Регионална сарадња и „заједнички“ историјски идентитет

Регионална сарадња и „заједнички“ историјски идентитет

5853
0

Ивана Пејчић

Земље Западног Балкана већ дужи временски период изражавају спремност и жељу за јачањем регионалне сарадње у оквиру придруживања Европској унији. Имајући у виду да је дошло до застоја у приближавању ЕУ, истовремено је почело да се интензивира регионална сарадња, пре свега економска. 

У оквиру развоја регионалне сарадње биће неопходно да се реше отворени билатерални спорови и нерешени сукоби, као и последице ратних дејстава, који су препрека развоју регионалне сарадње и напретку у регионалним иницијативама. Највећи изазов изазов у постизању регионалне интеграције, а самим тим и европске интеграције биће изградња поверења. 

Услед смањења европских обећања немачка канцеларка Ангела Меркел лансирала је Берлински процес 2014. године, са идејом да оживи европску перспективу кроз регионалну сарадњу. Сада након одласка Меркелове са места канцеларке, остаје питање шта ће се у будућности дешавати са Берлинским процесом. 

Иако се инсистирало на регионалној сарадњи у различитим подручјима, чини се да је за сада то спроводи само у економији. Наиме, током претходних година на овом подручју јавиле су се бројне регионалне иницијативе, а највише се говорило о регионалном економском подручју – ткз. „мини шенген“ и Заједничком регионалном тржишту. Наиме, 2019. године председник Србије Александар Вучић, албански премијер Еди Рама и северномакедонски председник Владе Зоран Заев пласирали су пројекат „мини шенген“ с циљем унапређења економске регионалне сарадње кроз слободно кретање људи, робе, услуга и капитала, само уз коришћење личне карте. Затим је 2020. године на Берлинском процесу у Софији пласирана идеја о Заједничком регионалном тржишту, са циљем стварања регионалног тржишта заснованог на правилима и процедурама ЕУ, чиме би се приближило тржишта приближила. 

У сваком случају већина регионалних иницијатива се своди превасходно на развој економске сарадњу, док се остали видови сарадње запостављају. Верујући да финансијска корист која је резултат тих регионалних иницијатива одговара свим учесницима у том процесу и самим тим се због тога најлакше долази до таквих договора на Западном Балкану. Улазак у други вид сарадње више подсећа на минско поље у које политичари не желе да улазе због страха од губитка рејтинга. Што је наравно последица нерешених билатералних проблема у региону.

Један од главних проблем када се говори о регионалним иницијатива је тај што често појединачни политички догађај моментално се негативно одражава на ове иницијативе и упркос претходно уложеном труду враћа их неколико корака уназад. 

Већ дужи низ година појединци заступају идеју да се проблеми око регионалне сарадње могу превазићи развојем снажног регионалног идентитета. Државе на Западном Балкану су европске интеграције претежно перципирале као трку једних против других, уместо као легитимну компетицију у напредовању. Претпоставља се да је зато дат толики значај границама у региону.  Свакако не треба пренебрегнути чињеницу да је ово подручје било захваћено ратним разарањима 90-их година прошлог века. И не само недавним, већ је током прошлог века Балкан изашао разорен из два балканска, и два светска рата.  Такав след догађаја није створио услове за развој регионалне сарадње и идентитета, као што је то било могуће у средњој Европи. Посебно ако се има на уму да су ратови 90-их година има карактер грађанског рата, где су у сукобу биле различите нације, културе и вере.

Од 1999.године било је бројних иницијатива и механизама за регионалну сарадњу, почевши од Процеса стабилизације и асоцијације, Пакта за стабилност до Савета за регионалну сарадњу, који постоји од 2008.године, као неки вид крова за све ове организације.

Због фокуса на међусобом такмичењу, треба га изместити на такмичењу држава на Западном Балкану против неког другог региона. И у складу са тим радити на оснаживање регионалног идентитета како би се „радило“ на подстицању такмичења са другим регионима који већ постоје у Европској унији, попут Нордијског савета, Бенелукса или Вишеградске групе. За такву промену приступа потребно је јединство у региону што је мало вероватно.

Иначе, према самој идеји регионалног идентитета постоји велики отпор јер се сматра да се тиме жели потиснути национални идентитет. Већина учесница ратова 90-их година неће пристати на стварање билокаквог вида регионаног идентитета. Иначе, национални идентитет и култура су речи које су често у прошлости биле искоришћене, па и злоупотребљене, за остваривање одређених политичких циљева, посебно на Западном Балкану. Многе политичке одлуке су оправдане овим терминима, а многа злодела прекривена истим.  

Када се говори о националном идентитету и култури често се на овим просторима подразумева да свака нација појединачно има своју различиту културу и идентитет, односно да је реч о природно датим и непромењивим идентитетом и културом, којим се суштински разликује међусобно.

Иако постоји утисак о дугој историји постојања нације, прва европска нација, односно француска, настала је крајем 18. века. Након тога је започет је процес стварања нација у Европи. Између осталог, немачка нација је оформљена средином 19.  века. По угледу на западноевропске нације, исти процес је почео и на простору југоисточне Европе. Процес прављења нација почео је на различитим временским тачкама у току 19. века и наставио се дубоко у овом веку (понегде до данас није завршен или је његов резултат неизвестан. (Sundhaussen 1993: 44).

Суштински се процес стварања нација на овим просторима одвијало током 19. и 20. века, и оне се огледао из дефинисања различитих регионалних и религијски група у три националности – Србе, Хрвате и Словенце. Суштински, према појединим мишљењима, прављење ових нација није завршено до краја Другог светског рата. 

На крилима популистичког приступа и злоупотреба терминима, попут нација или националног идентитета почетком 90-их година дошло је до грађанског рата на простору бивше Југославије. И након скоро три деценије од завршетка рата, посебно у БиХ, постоји отпор према идеји регионалног идентитета, јер се и сами сукоби 90-их објашњени на различитостима нација на овим просторима.  

Иако су регионалне иницијативе подстакле сарадњу и олакшале комуникацију на Западом Балкану, стиче се утисак да није остварен главни циљ а то је приближавање региона Европској унији. Такође, није дошло ни до побољшања социјалног, културног и политичког окружења. На све је то утицала чињеница да већина билатералних спорова није решена. Посебно је питање Косова и Метохији. 

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here