Home АНАЛИЗЕ САД И КИНА – ДЕФИНИСАЊЕ ОДНОСА ИЗ ПЕРСПЕКТИВЕ ТРАМПОВЕ И БАЈДЕНОВЕ АДМИНИСТРАЦИЈЕ

САД И КИНА – ДЕФИНИСАЊЕ ОДНОСА ИЗ ПЕРСПЕКТИВЕ ТРАМПОВЕ И БАЈДЕНОВЕ АДМИНИСТРАЦИЈЕ

551
0
Foto: Pixabay

Аутор: Миша Стојадиновић

Убрзане промене на глобалном нивоу довеле су до суштинске прерасподеле економске, политичке и војне моћи великог броја држава која је довела до реструктурирања међународног система у правцу мултиполарности. САД као једина суперсила на крају XX века нису успеле да учврсте униполарност светског поретка у тој мери да не буде изазвана у XXI веку. Велики број држава је у другом миленијуму показао раст у политичком, економском, технолошком и војном погледу чиме је свет бесповратно закорачио у мултиполарном правцу. Нарочито је важно поменути однос између САД-а, Кине и Русије који у великој мери обележава обрисе новог светског поретка. Наравно да је потребно  истаћи и значај других земаља БРИКС-а, као и Европске уније, али и многих других регионалних сила. У том смислу разумљив је и став грађана Сједињених Америчких Држава који све мање виде своју земљу као јединог светског лидера.

Имајући у виду унутрашњу подељеност по питању снаге и утицаја Сједињених Америчких Држава у међународним односима потребној позабавити се начином на који се губитак водеће позиције манифестује на обликовање њене спољне политике. Доналд Трамп је покушавао да поврати водећи положај САД-а по сваку цену, не либећи се уласка у отворене сукобе са великим светским силама. Ово свакако не представља никакву новину у америчкој спољној политици која је у значајној мери током читаве своје историје обојена такмичењем са другим великим силама. Доласком Трампа се у значајној мери променио амерички дискурс у спољној политици у односу на Обамину администрацију

Кина представља земљу која поседује хиљадугодишњи континуитет и која поседује реал-политичку снагу једног од најзначајнијих играча на светској сцени. Постепене реформе које су и Кини започеле крајем 70-тих година су у великој мери одредиле даљи ток њеног развоја. Прелазак на тржишну привреду, децентрализација, нестанак колективне пољопривреде јачање приватног сектора и банкарског система, драстичан напредак спољне трговине и инвестиција, као и многе друге мере, довели су до тога да је за релативно кратак период од неколико деценија Кина постала водећа светска економија. Идеја о Новом путу свиле коју је поменуо Си Ђипинг 2013. године има за циљ повезивања Азије, Европе и Африке. Ова иницијатива најавила је обнављање старе руте копненог појаса, као и стварање новог морског пута. Сама иницијатива је изазвала бурне реакције Сједињених Америчких Држава. Иако су у почетку САД биле против, покушавајући да убеде своје савезнике да не улазе у овај пројекат, на крају су морале да одустану уз званичну причу да ипак подржавају овај пројекат.

И поред огромног ривалства између САД-а и Кине ове две земље су кроз богату историју полако почеле да граде темеље ка побољшању међусобних односа, од чега свакако обе стране имају огромне користи. Након кинеско-совјетског граничног сукоба крајем 1960-их, и Кина и Сједињене Државе почеле су да схватају потенцијалне користи од нормализације билатералних односа. У јуну 1971. године, амерички председник Никсон окончао је законске трговинске баријере са Кином, а његова прва посета Кини 1972. даље је пружила пут ка одмрзавању трговинских односа између ове две земље. Након кинеских тржишно оријентисаних економских реформи из 1978. године, Сједињене Државе су почеле да одобравају Кини царине као „најповлашћеније државе“ у јануару 1980. године, подложне годишњој обновио. Овакав статус значајно је либерализовао приступ Кине америчком тржишту, јер је истиснуо иначе високе царине које су се наметале земљама које нису чланице СТО. Сједињене Државе су убрзо постале други највећи увозник за Кину и трећи највећи кинески партнер 1986. На размеђу миленијума САД су одобриле Кини статус ,,сталних нормалних трговинских односа“ што је даље олакшало пријем Кине у СТО. Период који је уследио касније је период добрих трговинских односа при чему су обе земље постале међусобно најзначајнији партнери и то се није променило чак и са јачањем трговинског рата. Економски значај сарадње је огроман за обе земље које су се, међутим, константно налазиле у стању међусобног ривалства.

И иако ово ривалство не представља неку новину у историју међусобних однос на релацији САД-Кина, начин на који је Трамп приступио овом проблему то свакако јесте. Победом Доналда Трампа на изборима 2016. године дошло је до радикалног заокрета у ривалству са Кином. И док је за Обаму ово ривалство значило решавање путем мултилатералних трговинских споразума, као што је нпр. споразум Транспацифичког партнерства, из кога је Кина била првобитно искључена са могућности да касније приступи, Трамп је увео унилатерални приступ. Трговинска политика ка Кини између Трампове и Обамине администрације разликовала се и у томе што је  Обамина администрација, такође, покушавала да смањи кинеско-америчку трговинску неравнотежу, али је то чинила разумнијим мерама и политике. Обама је био свестан значаја који трговина између Кине и САД-а има за обе земље и покушавао је да на суптилнији начин врши притисак како би као крајњи резултат имао сарадњу а не конфликт. Истовремено кинеска влада се одувек залагала за уравнотежену кинеско-америчку трговину, при чему се, међутим, није устручавала да реагује на агресивну Трампову спољну политику реципрочним мерама. Оштри заокрет Трампова администрација је учинила 2018. године када је сукоб између Кине и САД кулминирао агресивним мерама које је Доналд Трамп унилатерално предузео.

Унилатерални приступ уз тотално игнорисање других значајних међународних субјеката су довели до тога се оправдано јављала забринутост везана за правац у коме ће се даље одвијати овај сукоб. Трговински рат између САД и Кине је за време Трампове администрације тек повремено прекидан.

Foto: Pixabay

И поред потписивања споразума о трговини између ове две земље почетак 2020. године није донео ништа ново и односи су поново почели да иду у супротном смеру од жељеног. Агресивна политика Доналда Трампа и пандемија корона вируса су само допринели даљем усложњавању ситуације на глобалном нивоу. Како су се председнички избори у САД приближавали тако је и реторика Доналда Трампа везана за америчку спољну политику постајала све агресивнија.

Пораз Трампа и победа Бајдена на америчким председничким изборима у новембру 2020. године отворила је питање тога да ли ова промена уједно значи и мењање курса америчке спољне политике ка Кини. И иако је одговор на ово питање генерално не, треба ипак очекивати одређени вид промена у обликовању америчке спољне политике ка Кини, али не и смањење интензитета међусобног сукоба. То се видело и на основу коришћене реторике у кампањама за председничке изборе оба кандидата. Да је Трамп којим случајем победио могли бисмо оправдано да претпоставимо да би он наставио своју оштру и бескомпромисну спољну политику залажући се за нови трговински споразум са Кином који би био представљен као врхунац победе његове ,,бескомпромисне“ преговарачке тактике. Станли Слоан је бавећи се анализом дискурса коришћеног у предизборним кампањама за председничке изборе дао једну веома значајну прогнозу која почиње да се обистињује. ,,Нова (Бајденова) администрација трагаће за  стратегијама за борбу против агресивног кинеског војног понашања у Јужном кинеском мору и другде, као и за борбу против покушаја Пекинга да преобликује међународни систем у своју корист. У складу са општим тенденцијама, Бајден ће то вероватно радити уз подршку савезника, док би Трамп углавном наставио да заузима унилатералнији приступ (Sloan, 2020, 42-43).“ Иако се Бајденов приступ разликује од Трамповог, међутим, такмичарски интензитет сукоба се није променио. Однос између Кине и САД-а ће се и даље заснивати на такмичарском уместо на кооперативном односу. Иако је Бајден имао доста велики утицај на смиривање односа између Кине и САД док је био сенатор у Клинтоновој администрацији то се данас значајно променило.

У потрази за савезницима Бајдену је можда најкључнији став Европске уније ка Кини. Европа представља значајно место у креирању односа између САД и Кине. САД настоје да обезбеде повољну климу и придобију европске земље у свом ривалству са САД. Истовремено важно је напоменути да су председнички избори у Сједињеним Америчким Државама одржани у врло специфичним околностима, у тренутку када се читава светска економија под притиском пандемије корона вируса нашла пред колапсом. У јеку оштре америчке реторике упућене Кини везане за избијање пандемије дошло је и до ширења негативног става о Кини  међу грађанима Сјеињених Америчких Држава.

Уколико упоредимо америчку Стратегију националне безбедности из 2018. године са Бајденовим упутствима за њену измену може се видети да се генерални став америчке спољне политике ка Кини није променио. Америчка Стратегија националне безбедности из 2018. године је оријентисана пре свега на два главна циља, а то су блокирање Русије и Кине на путу да могу да изазивају моћ САД-а и њених савезника, уз истовремено спречавање ових земаља да тренутни међународни поредак избаце из равнотеже. Са друге стране, Привремена упутства за стратегију националне безбедности која потписује новоизабрани амерички председник Џозеф Бајден у марту 2021. године показују незнатну промену у америчкој спољној политици ка Кини, која, међутим, не значи и корак ка побољшању односа између ове две земље. На самом почетку Бајден истиче да је данас америчка судбина више него икад нераскидиво повезана са догађајима изван њених обала. ,,Суочавамо се са глобалном пандемијом, огромним економским падом, кризом расизма и све јачом климатском кризом. Суочени смо са светом нарастајућег национализма, демократијом у повлачењу, растућег ривалства са Кином, Русијом и другим ауторитарним државама и технолошком револуцијом која преобликује сваки аспект нашег живота. Наше је време изазова без преседана, али и неупоредивих прилика.“ Бајден је итекако свестан промена снага у међународним односима и утицаја који Кина остварује паметном употребом меке моћи.

            Као главни приоритет задржавања водеће позиције у међународним односима Бајден истиче неопходност унутрашњих реформи и јачање америчке економије које би као крајњи резултат имало истовремено и придобијање савезника у сукобу са Кином.  

Управо због тога Бајден мора бити свестан чињенице да Сједињеним Америчким Државама није потребна никаква нова стратегија националне безбедности већ целокупно реформисање америчке спољне политике. САД су подбациле у томе да се пронађу начини којим би се превазишла политика одвраћања у корист проналажења опција за сарадњу. Целокупни однос САД ка другим великим силама се може свести на показивање силе уз неспремност на сарадњу и компромис. Највише забрињава политичка летаргија на дипломатском нивоу у односима између САД и Кине. Свакако да је победа Бајдена довела до тога да ће амерички унилатерални приступ сукобу са Кином бити замењен мултилатералним у коме ће водећи значај имати потрага за савезницима. Ово, међутим, додатно забрињава по питању могућих последица оваквог сукоба на државе које се нађу на линији ватре између ове две стране. Управо због тога је неопходан заокрет у односу између Кине и Сједињених Америчких Држава у правцу јачања међусобне сарадње од које ће имати економске користи цео свет. У супротном подсетимо се старе афричке пословице: где се слонови боре трава је та која страда.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here