Home АНАЛИЗЕ Редефинисање односа између Сједињених Америчких Држава и Турске

Редефинисање односа између Сједињених Америчких Држава и Турске

5154
0
KONICA MINOLTA DIGITAL CAMERA

Autor: Миша Стојадиновић

Савез између Сједињених Америчких Држава и Турске који је успостављен за време Хладног рата се у деценијама које су уследиле после овог великог глобалног сукоба нашао пред многобројним изазовима. Нарочито је интересантно посматрати овај савез са аспекта Сједињених Америчких Држава, као неоимперијалног хегемона чија се снага налази у опадању, и Турске, на чије се јачање и ширење утицаја справом гледа као на рађања неоосманизма. Док је за време трајања Хладног рата овај савез био релативно поуздан таква ситуација се касније у значајној мери променила. Од односа у коме су обе стране знале шта да очекују једне од друге дошло се до односа у коме је почео јачати прикривени анимозитет.

Историја односа између Сједињених Америчких Држава и Турске је препуна преокрета и изазова. И док се за почетак успостављања односа веома често узима 1867. и 1901. година, о неким интензивнијим дипломатским активностима може се говорити тек после завршетка Другог светског рата. Између Првог и Другог светског рата ствари у међународним односима су се одвијале у потпуно другачијем смеру. Тензије између Совјетског Савеза и Турске су почеле да опадају чиме су започети озбиљни кораци за успостављање добрих односа између ове две земље који су убрзо потом били изнова пољуљани. Крај Другог светског рата и јачање тензија између Сједињених Америчких Држава и Совјетског савеза су, међутим, довеле до почетка Хладног рата који је довео у питање многа савезништва. Иако су САД на Турску гледали као на могућег савезника и раније, тек је Хладни рат омогућио да се стекну услови да се ово савезништво формира.

Треба напоменути да спољна политика Сједињених Америчких Држава никада у потпуности није имала јасну дефинисану улогу коју би Турска требало да има у међународним односима, сем као изузетно важног фактора у такмичењу са Совјетским Савезом. Сложеност међусобног однос кроз историју може се видети и на основу тога што Сједињене Америчке Државе у први мах нису никада ни планирале да Турска постане чланица НАТО-а. Тензије са Совјетским Савезом су у значајној мери довеле до промене америчке званичне парадигме. Ову драматичну промену нарочито показују два тотално различита меморандума америчког генералштаба насталих у релативно кратком периоду, тј. из септембра 1950. и априла 1951: ,,Први је тврдио да укључивање Турске и Грчке у НАТО може негативно утицати на напредак који се постиже у јачању организација колективне одбране. Супротно томе, други меморандум је објавио да амерички безбедносни интереси захтевају да Турска и Грчка буду примљене као пуноправне чланице НАТО-a. Са војне тачке гледишта, Генералштабови Уједињених нација не би сматрали адекватним решењем ни билатералне безбедносне аранжмане између Сједињених Држава и Турске, ни Грчке. Снажни аргументи у прилог укључивања Турске у НАТО и њеног значаја у одбрани Запада од совјетске доминације Европе, Блиског Истока и Азије навели су тада Сједињене Државе да убеде своје до сада невољне савезнике у НАТО-у да прихвате пријем Турске 1952. године.“ Тиме је Турска у релативно кратком временском периоду прешла пут од нежељеног партнера до значајног савезника унутар НАТО-а. Ово у великој мери показује непринципијелност и недоследност америчке спољне политике која је спремна на све зарад остваривања сопствених интереса, а који се пре свега тичу јачања америчког неоимперијализма.

Без обзира на све, савезништво између САД-а и Турске у оквиру НАТО-а је било све само не обострано. Овоме у прилог говоре и бројне одлуке приликом којих се Сједињене Америчке Државе нису консултовале са Турском, иако је Турска била директно укључена у њих и тицале су се турских националних интереса. Крај Хладног рата није означио и крај овог на први поглед вештачког савеза насталог услед тренутних геополитичких односа. Интересантно је поменути да су се односи између САД и Турске након Хладног рата налазили у много бољем стању него што је то случај са другим савезима направљеним у том периоду. Обе стране су нашле корист да се овај савез настави и унапреди.

Први озбиљнији тест за односе између САД и Турске дешава се током председништва Џорџа Буша. Глобална парадигма „с нама или против нас“ која је уследила након напада 11. септембра 2001. године у оквиру борбе против тероризма је изнова заоштрила поделу на пријатеље и непријатеље која ја је била актуелна и за време Хладног рата. Након овог кратког али озбиљног захлађења између ове две државе уследило је побољшавање односа коме су свакако допринеле здружене војне интервенција у Авганистану. Овакво флуктуирање односа између ове две земље је показало да је граница између пријатељства и непријатељства веома склиска и да зависи од тренутних националних интереса, а не од искреног пријатељства двају народа. Савезништво између САД и Турске се одувек базирало на обостраној користи зарад остваривања доминантне позиције у овом региону. 

Нарочито је значајно поменути променљиве односе између Турске и Русије који су одувек забрињавали Сједињене Америчке Државе. Након неуспелог пуча у Турској 2016 године ствари су се промениле. Од тада су руски председник Владимир Путин и турски председник Тајип Ердоган у значајној мери након неколико рунди преговора деескалирали свој однос пронашавши заједничко тле по питању дешавања у Сирији укључивши у преговоре велики број актера укључујући и Иран. Турска се као резултат савезништва са Сједињеним Америчким Државама нашла превише запетљана у регионалне конфликте у Сирији, при чему више није добијала пуну подршку као равноправни стратешки партнер САД-а и члан НАТО-а.

Ово је у великој мери додатно закомпликовало односе САД-а и Турске учинивши их изузетно компликованим због супростављености основних геостратешких интереса ове две земље.  Наоружавање ИПГ-а од стране Трампове администрације је учинило побољшање односа са Турском готово немогућим иако су се САД трудиле да пруже гаранције да се то оружје неће користити против Анкаре. Ердоган је на овај потез гледао као на директан ударац на основе заштите турских безбедносних изазова и кршења основних принципа савеза унутар НАТО-а. Турска куповина система ПВО С-400 од Русије како би се надокнадио јаз Турске у капацитетима ПВО је само један од индикатора удаљавања Турске као важног савезника од Сједињених Америчких Држава. О овоме сведочи и најновије истраживање јавног мњења у Турској које је показало огромно неповерење турских грађана у НАТО.

Са друге стране, истовремено се дешава и удаљавање Сједињених Америчких Држава од НАТО-а, у великој мери подстакнуто спољном политиком администрације Доналда Трампа. Подсетимо се да је Трамп у својој предизборној кампањи у великој мери преиспитивао улогу НАТО-а у задовољавању савремених одбрамбених потреба, што је наставио да чини и за време трајања његовог мандата. За Турску је НАТО био значајан фактор у успостављању добрих односа са Западом. Таква ситуација се, међутим, драстично изменила у контексту не само спољнополитичких дешавања, већ и унутрашњих проблема са којим се Ердоган сусрео. Оштри обрачун Ердоган са својим противницима након неуспелог пуча је истовремено довео поновног стварању јаза у односу између САД-а и Турске. Тај јаз се нарочито тиче нарушавања основних демократских права и слобода грађана која су уследила након покушаја пуча. У том смислу су овакви потези Ердогана наишли на огромну осуду од стране свих америчких званичника.

Турска се одавно више не доживљава као периферија Запада. Америчку спремност за занемаривање основних демократских принципа тамо где је то потребно зарад остваривања њихових интереса показале су и бројне изјаве Доналда Трампа. Тако је на пример на питање о репресији након пуча у Турској у интервјуу за Њујорк Тајмс, Трамп рекао, „што се тиче грађанских слобода, наша земља има пуно проблема и мислим да нам је веома тешко да се мешамо у друге земље када не знамо шта радимо у својој земљи. … не знам да ли имамо право на предавање по том питању (Aydintaşbaş and Kirişci, 2017, 7).“ Овакав став је у великој мери дочекан са одобравањем у Анкари као знак за могућност јачања даљих односа без америчког мешања у турска унутрашња питања.

Foto: Pixabay
Foto: Pixabay

Истовремено је на неки начин олакшавајућа околност за САД то што и поред остваривања неочекиване изузетне Руско-Турске сарадње ни за овај однос се не може рећи да је одржив на дуже стазе. Набавка система С-400 је додатно закомпликовала ситуацију јер је изложила Турску претњи двоструких санкција. Међутим, напори Турске да се супротстави Русији у неколико сукоба по релативно ниским трошковима – користећи беспилотне летелице домаће производње (наводно са неким америчким компонентама) и сиријске плаћенике – сугеришу да је сарадња Турске и Русије више ситуациона него што је свеобухватна.

Како би смо разумели однос између Сједињених Америчких Држава и Турске изузетно је значајно овај однос посматрати као однос између  неоимперијалног хегемона чија се снага налази у опадању (САД) и једног од легата империјализма на чије се јачање и ширење утицаја справом гледа са бојазношћу рађања неоосманизма (Турска). У том контексту Турска постаје значајан фактор унутар трансатлантске безбедности у будућности.

Имајући у виду промену на месту председника Сједињених Америчких Држава поставља се питање тога шта је то што нова администрација Џозефа Бајдена на почетку 2021. године може и жели да уради по питању турбулентних односа са Турском у односу на претходне администрације. Од тренутка када је Анкара одбила да допусти америчким трупама да пређу турско-ирачку границу 2003. године, па све до оштрих билатералних неслагања по питању политике ка Сирији за време Обамe, уз најновију набавку руског ваздушног одбрамбеног система, само су неки од сегмената комплексне историје америчко-турских билатералних односа који су у силазној путањи, а која се наставила за време Доналда Трампа.

На основу предизборне кампање Џозефа Бајдена било је немогуће унапред закључити каква ће бити спољна политика његове администрације према одређеним специфичним регионима. То је уједно и разлог због кога је било тешко предвидети његове потезе када се ради о односима између САД-а и Турске. Међутим, и поред ових недоумица два кључна фактора ће у великој мери одредити овај савез. На првом месту ту је отворена нетрпељивост Бајдена и Ердогана, а на другом месту ту су свакако све јаче везе између Русије и Турске. Један од највећих изазова са којим ће се Бајденова администрација сусрести јесте то што су Сједињене Америчке Државе и Европска унија дозволили Турској да се прошири на курдска подручја у ван њених граница без икаквих последица. Међутим и поред свега овога може се очекивати да ће Бајден учинити све што је у његовој моћи да зарад америчких интереса побољша односе са Турском и врати их на ниво који су имали за време Хладног рата.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here