Аутор: Драган Станар
Језик, као развијен систем симболичке комуникације, свакако представља једну од најважнијих одлика човека и људског рода. Ова differentia specifica човека као бића, која га раздваја од осталих облика живота, предуслов је сваког развоја и прогреса људских друштава и елемент који је омогућио да човечанство несумњиво доминира планетом. У том комплексном симболичком систему, речи имају јасно дефинисана значења, и сходно томе, дефинисане скупове објеката и феномена на које реферирају. Међутим, речи и појмови које свакодневно користимо не служе само и искључиво за описивање наше стварности, већ и за њено креирање. Стога је питање одабира појмова којима желимо да „опишемо“ стварност заправо питање од прворазредног значаја, јер је сасвим могуће да нашим одабиром речи ми не само описујемо, већ и конструишемо нашу друштвену стварност. У зависности од тога какав контекст или какав наратив конструишемо појмовима које одабирамо, способни смо да утичемо на значење, или макар интерпретацију, објективних догађаја који се одвијају у реалности. Ова чињеница је од нарочитог значаја у „граничним“ и екстремно комплексним ситуацијама у којима постоји огромна доза несигурности, нејасноће и непредвидивости, што широм отвара врата релативизму и субјективним конструктима друштвене стварности. Готово да не постоји ситуација које је несигурнија, нејасније и која подразумева већи степен непредвидивости од ситуације рата, што наш избор речи у овом контексту чини још драматичније важним.
Фокус целокупне планете, поред наравно константне планетарне заокупљености Ковид-19 пандемијом, тренутно је усмерен на ситуацију у Украјини чија би евентуална ескалација могла да има глобалне последице. У складу са тим, на светском „медијском тржишту“ не мањка најразличитијих анализа, предвиђања и прогноза којима се ситуација у којој постоји јасан конфликт интереса две највеће глобалне силе настоји разјаснити и објаснити, а тиме и омогућити предвиђање оног што може да се деси у будућности. Међутим, поред политиколошких и безбедносних анализа, неопходно је ситуацију посматрати и из једног филозофско-семантичког угла, који нам може додатно помоћи у напорима да схватимо тренутну реалност, а нарочито у напорима да предвидимо будућу. Речи и појмови који се користе у медијском, политичком, дипломатском, војном и сваком другом дискурсу (свих заинтересованих страна) који окружују тренутну потенцијално опасну ситуацију у Украјини не само да имају за циљ описивање стварности, већ исту могу и да креирају.
Управо недавна промена у одабиру речи и појмова који се користе у контексту ситуације у Украјини може бити веома индикативна, нарочито имајући у виду да се „нови“ појмови уводе не (само) од стране медија, већ и од стране високих званичника најмоћнијих држава на свету. Било би стога трагично не приметити или пак игнорисати промену у реторици западних званичника и медија, који су од скоро појам „потенцијална“ (Енгл. potential), у контексту руске инвазије на Украјину, заменили појмом „иминентна“ (Енгл. imminent). Ова, наизглед тривијална и козметичка, промена у начину на који се описује стварност на истоку Европе заправо има веома велик значај – док појам „потенцијално“ означава нешто што може али и не мора нужно да се деси, појам „иминентно“ означава нешто што сигурно и непосредно предстоји. Нарочиту важност овој промени у одабиру појмова даје и чињеница да она долази директно из Беле куће, тачније од Секретарке за штампу, Џен Псаки, упркос чињеници да званични Кијев недвосмислено тврди да је претња инвазијом „опасна, али не иминентна“. Оно што додатно са поводом оснажује глобалну забринутост јесу изјаве америчких званичника, укључујући ту и најзначајније генерале америчке војске („генерали са четири звездице“), као што је генерал Марк Милеј, који предвиђају да би, сада већ „иминентна“ инвазија Русије имала катастрофалне, „страшне и ужасавајуће“ последице, и то не само по оружане снаге и борце Украјине. Зашто је одабир појмова „иминентна претња“ и „ужасавајуће последице“ толико забрињавајући да условљава и захтева анализу?
Основни разлог зашто је описивање стварности овим речима потенцијална „црвена заставица“ и знак за узбуну јесте чињеница да се управо ови појмови користе као дистинкција између два, наизглед слична, повода за рат, тј. облика рата – превентивног и пре-емптивног. И док је у очима филозофско-правне традиције (теорија праведног рата), из које произилазе сви постојећи међународни закони и правно-моралне норме које регулишу међународне односе, превентивни рат увек неоправдан, нелегалан и коначно злочиначки, пре-емптиван рат се потенцијално може морално-правно оправдати. Услед ове драстичне вредносно-нормативне разлике између два, наизглед релативно слична феномена и „сценарија“, поменута традиција дефинише одређене факторе који „разлучују“ између неоправданог превентивног и оправданог пре-емптивног рата. Међу њима, два најважнија фактора односно атрибута пре-емпције јесу „извесност (иминентност, прим. аут.) непосредне претње“ и „драстична (страшна и ужасавајућа, прим. аут.) цена непредузимања“ предухитрујуће акције, тј. напада. Уколико се у стварности конституишу ови елементи, то може дати оправданог повода за напад и започињање рата.
Одабир објашњених појмова којем сведочимо у претходним данима стога се нажалост може тумачити и као креирање стварности у којој би потенцијални оружани сукоб у Украјини, започет нападом од стране Украјине или НАТО снага, био пре-емптиван а не превентиван, а тиме и потенцијално оправдан. Ипак, постоји нада да је у питању тек уобичајена агресивна дипломатска реторика и да је одабир баш ових појмова плод жеље за интимидацијом противника и мобилизацијом потенцијалних савезника, а не свестан напор за оправдавањем потенцијалног оружаног сукоба који, чини се, апсолутно никоме на планети не би донео добро. Коначно, ситуација у Украјини још једно показује да се теорија праведног рата може перфидно злоупотребити и претворити у апологију сваког оружаног сукоба, уколико се стварност конструише одговарајућим речима и појмовима.
