Драган Станар
Ако се за било коју појаву може тврдити да је интринзично повезана са постојањем људских друштава и да је суштински неодвојива од људске цивилизације онда је то, нажалост, рат. Све претпоставке да су икада у историји постојала „пацифистичка“ друштва без друштвених конфликата показале су се неистинитим и неутемељеним у стварности. Рат, као „најкатастрофалнији, најкрвавији и најбруталнији“ облик друштвених сукоба нужно остаје и остаће „верна сенка“ сваког људског друштва, стални чинилац стварности људске цивилизације, те се сама историја човечанства може у једном смислу схватити као „историја ратова“. Али, феномен рата не постоји у вакууму – он се развија, мења, трансформише и еволуира заједно са развојем и трансформацијама људске цивилизације. Суштина и природа рата остаје непромењена, али се његове форме, модуси, средства и механизми мењају у складу са променама људских друштава и саме стварности. Стога не чуди што многи аутори, са правом, тврде да је сваки нови рат револуционаран и „први своје врсте“, јер услед специфичности сваке појединачне ситуације он нужно доноси неке елементе који никада раније нису виђени у ратовању, чак и уколико се споља чини „класичним“ и „обичним“ ратом.
Стога и рат у Украјини, који заокупља пажњу планете у претходним недељама, такође морамо разумевати и као „први рат своје врсте“ у различитим аспектима. Инвазија оружаних снага Руске Федерације сасвим је сигурно донела новине на нивоима војне стратегије, оператике и тактике, али је такође са собом донела и иновације у областима економске димензије рата у међузависној глобалној економији, националне и глобалне безбедности енергетске, хибридног рата, итд. Дефинитивно једна од најзначајнијих иновација коју можемо приметити налази се у области такозваног „медијског рата“, односно употребе медија као виталне полуге у остваривању циљева. Употреба медија као средстава остваривања геостратешких циљева свакако није новост, будући да се, према Перићу, инструмент медија одавно употребљава заједно са политичко-дипломатским, привредно-финансијским и војним инструментом. Међутим, оно што садашњи „медијски рат“ чини специфичним јесте чињеница да је он први такав рат који се води између глобалних сила у ери феномена „пост-истине“, „лажних вести“ и заокружене својеврсне транзиције медијске комуникације на „нове медије“. Иако највеће западне силе, попут Сједињених Америчких Држава, Велике Британије, Француске и Немачке, нису директно укључене у оружани сукоб у Украјини, оне апсолутно и експлицитно воде економски, а нарочито медијски рат против Руске Федерације. Овај је медијски рат веома специфичан, будући да одудара од онога што иначе називамо „класичним“ медијским ратом, тј. „четвртом генерацијом ратовања“.
Када је Шулте (Schulte) почетком XXI века препознао парадигматску промену у начину ратовања, он је дефинисао „четврту генерацију ратовања“ која подразумева ослањање на медије зарад стварања „глобалне моралне контроверзе која постаје кључно бојно поље у рату“. То заиста и јесте доминантна „форма“ ратовања којој сведочимо од краја Хладног рата, у којој је апсолутно примарни циљ зараћених страна да придобију наклоност и подршку међународне заједнице која има снагу да интервенише и ефективно одлучи победника – у неким је случајевима, тврде стручњаци, чувени „ЦНН ефекат“ медија заправо директно и практично усмеравао политичке одлуке великих сила, директно утичући на исход рата. Уколико бисмо посматрали медијску политику Украјине у овом сукобу, лако бисмо приметили један еклатантан пример „четврте генерације ратовања“, будући да је основни циљ медијског рата и ратне пропаганде украјинске стране управо да „натера“, односно убеди глобалне силе са запада да се и директно укључе у сукоб, стварајући „глобалну моралну контроверзу“. Међутим, медијска политика великих сила које су укључене у тренутни медијски рат одудара од парадигме „четврте генерације ратовања“ будући да очито циљ ни Руске Федерације ни највећих западних сила не може бити „придобијање наклоности“ међународне заједнице чија је моћ безначајна у поређењу са њиховом. Како онда разумевати медијски рат који се, веома агресивно, води између „истока“ и „запада“?
Примарни циљ медијског рата обе стране је двострук – на интерном плану то је мобилизација сопствене јавности и оснаживање подршке за даље активности које би могле бити веома економски скупе за грађане, како на „западу“ тако и на „истоку“; на екстерном плану то је класична пропагандна делатност усмерена ка подривању поверења и подршке шире популације својим политичким лидерима. Ово је, природно, веома јасно и као такво препознато на самом почетку сукоба, што је довело до драматичних облика цензуре и забране рада „непријатељских“ медија са обе стране. Додатну дубину механизмима цензуре, који су уобичајени у сваком медијском рату, даје и директно „преливање“ цензуре и медијских рестрикција на поље слободних и нерегулисаних „нових медија“, који су до сада, макар званично, словили за потпуно независне од било какве врсте контроле.
За разлику од медијских ратова који се воде у Шултеовој парадигми „четврте генерације ратовања“, специфичност медијског рата између највећих глобалних сила јесте њихова могућност контроле интернета и интернет медија. Стога, апсолутно не чуди ригорозна цензура руских медија од стране западно „контролисаног“ интернета која укључује и рестрикције приступа сајтовима руских медијских кућа, онемогућавање и брисање налога на друштвеним мрежама, канала на најпопуларнијим стриминг платформама, итд. Према писању чувеног америчког портала Politico, од првог дана конфликта вршен је огроман притисак на кључне платформе социјалних медија као што су Facebook, Google, Twitter, YouTube, TikTok и др. да у потпуности забране све канале комуникације медијским организацијама као што су Спутњик и Russia Today, што је на крају и уродило плодом. Ништа мање очекивана није ни најављена одлука руске стране о миграцији свих руских сајтова на сопствене сервере до 11. марта, као и транзиција на алтернативне опције медијске комуникације као што су апликације попут Телеграма. Количина политичке моћи и способности контроле свих облика медија, концентрисана у рукама глобалних сила истока и запада чини овај медијски рат драстично другачијим у односу на све оне којима смо сведочили претходних деценија. Основни модус обе стране у овом медијском рату није и неће бити међусобно такмичење у пропаганди и пласирању информација већ управо супротно – потпуна рестрикција било какве могућности медијског комуницирања.
Иако стара, и даље веома актуелна и релевантна, мисао да је прва жртва рата увек истина можда захтева реинтерпретацију и преиспитивање у светлу природе медијског рата којем сведочимо. И док се у претходној деценији интензивно дискутовало о феномену „лажних вести“, „алтернативним чињеницама“ које креирају „пост-истину“, урођеним когнитивним манама и предрасудама које нас чине подложним манипулацији и сличним појавама и праксама у настојањима да сачувамо и заштитимо истину, мало се ко озбиљно бавио могућношћу потпуног пресецања канала комуникације и импликацијама таквог догађаја у савременим медијским ратовима. Тренд комуникационе изолације супротстављених страна у медијском рату између великих сила са једне стране доприноси спречавању пропагандног деловања супарника, али неумитно води у неку врсту медијског аутизма у којем ће озбиљно у питање бити доведене неке од најзначајнијих тековина модерне цивилизације као што су слобода говора, интеркултурална толеранција и дијалог, итд. Глобализација и развој „нових медија“, те наизглед неомеђене и неконтролисане комуникације путем интернета, на кратко су створили глобалну илузију да ће трагични комуникационо-медијски хладноратовски изолационизам бити немогућ у будућности. Обриси медијског рата између истока и запада којем сведочимо, „првог своје врсте“ у ери глобалне информационе умрежености, све нас више приближавају моменту реализације и разбијања једне глобалне илузије. Прва жртва овом медијског рата можда неће бити истина, већ комуникација.
