Home АНАЛИЗЕ Злоупотреба политичких митова у сврхе друштвеног и политичког отуђења савременог доба

Злоупотреба политичких митова у сврхе друштвеног и политичког отуђења савременог доба

4464
0
OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Миша Стојадиновић

Проучавање митолошког у политичкој сфери заузима значајно место у савременим теоријама које се баве истраживањима митова. Кључна карактеристика политичких митова јесте у томе што они обликују људско друштво дотичући се вредносног систем, друштвених односа, природе власти, ауторитета, државе, идентитета… Ово је кључна карактеристика политичког мита која га издваја од митова теогонијског, космогонијског и антрополошког карактера. Милан Матић у својој студији Мит и политика говори управо о овоме. ,,Најопштија теоријска одређења политичких митова, која се јављају још у античкој филозофији указују да је политички мит она врста митских прича која се односи на заједничке услове живота људи на стварање, одржавање и промене поретка у људској заједници и на њену унутрашњу равнотежу и моралну кохезију. За разлику од теогонијских, космогонијских или антрополошких митова, који говоре о пореклу божанства, света и човека, политички митови теже да се успоставе као основа вредновања и уверења људи о њиховом друштвеном поретку и политичким односима у њему, односно као важеће представе о држави, политичком ауторитету, вођству, хијерархији, моћи и владању, поштовању поретка, једнакости или неједнакости и слично, било да се ови оправдавају или оспоравају.“

То је нешто о чему говори и Љубиша Деспотовић у свом настојању да одреди суштину политичког мита. ,,Политички митови имају нарочито важну улогу у стварању политичке подлоге којом се осмишљавају основе настанка и оснивања једне политичке заједнице. Ти тзв. оснивачки митови постају тако незаобилазан сегмент свести о конституисању сваког националног политичког поретка без обзира на његову величину и карактер.“

Киара Ботичи  справом истиче значај Жоржа Сорела и његову анализу митолошког а која указује на једну дуалност приступа политиком миту. Основна разлика између Сорела и Касирера је у самом поимању мита. Сорел је стварао нешто пре Касирера и на политички мит је гледао као на нешто позитивно, а не као на вид политичке регресије. Наравно треба поменути и многе друге теоретичаре који су својим стварањем уобличили промишљања о политичком миту (Берђајев, Спиноза, Хана Арент, Јирген Хабермас, и др.), али то је нешто чиме у овом раду не желимо да се бавимо и што ћемо оставити  за другу прилику.

Митови нарочито добијају на значају у турбулентним временима друштвене кризе и конфликата. Када  се ради о политичкој сфери ово нарочито добија на значају јер, како то Касирер каже, периоди равнотеже у политици никада нису наступили: ,,Митолошка организација друштва  је наизглед потиснута рационалном организацијом друштва. У мирним временима и периодима релативне стабилности и сигурности ова рационална организација се може лако одржавати. Чини се да је сигурна против свих напада. Али у политици оваква равнотежа никада није успостављена (…) Мит увек вреба у мраку чекајући своју прилику. Овај час долази чим друге везујуће силе друштвеног живота због било ког разлога почну да губе своју снагу и нису више у стању да се боре против демонске моћи мита…“

Постоје многобројне студије које су посвећене управо испитивању тога када и како настају политички митови, које друштвене околности погодују настанку политичких митова, шта је главни узрок тога да политички митови имају толики утицај на друштво итд. Милан Матић анализирајући овај проблем истиче да  су значајни налази који показују да ,,рађање митова   обично представља наговештај дубљих промена у социјалној структури и постојећим односима. Митови нису само прост израз, већ и симптом кризе. Штавише, док не добију рационалнију и артикулисану форму, многе идеологије пролазе кроз стадијум своје идејне инкубације, односно кроз развијање општих и митских интерпретација друштвених проблема. Времена политичких митова по правилу, одговарају припремним стањима друштвених промена: то су стања у којима човек или још увек себе није нашао, или је себе већ изгубио. У политичким митовима обнављају се древне колективне наде и вера човечанства  у правичну, стабилну и солидарну људску заједницу, због чега се на великим  историјским прекретницама и јављају миленаристички митови, односно митови хиљадугодишњег царства (од Римског царства до Хитлеровог Трећег Рајха, итд.).“

Оно што овде треба истаћи јесте да политички митови и поред својих позитивних функција често бивају злоупотребљени постајући моћно средство манипулације. То доводи до тога да се политички митови не смеју посматрати ван друштвеног контекста како би се проникло у њихову суштину. Оваква злоупотреба политичког мита доводи до тога да они постају моћно оруђе друштвеног и политичког отуђења. Мит неретко представља очајничко средство за којим ће, како то Ернст Касирер каже, човек у очајничким ситуацијама увек да прибегне – ,,и у данашње време политички мит представља такво очајничко средство. Уколико нас је сам разлог разочарао, увек остаје ultima ratiо, моћ чудесног и мистериозног.“ То нас води ка практичној основи политичког мита јер њихов значај за решавања тренутних проблем представља управо извор њихове снаге. У политичким митовима како то Милан Матић наглашава,, дају се одговарајуће евокације прошлости-и пројекције будућности са намером да се пружи аргументација и образложе садашње околности, да би се покренула осећања и мотивације колективних акција. Прави субјекти политичких митова су заправо људски колективитети, групе чијој се митској традицији политички оператери обраћају, а не појединци.“ Тиме политички мит постаје средство масовне мобилизације грађана око неке идеје, што указује на бројне могућности њихове злоупотребе. Ово нарочити добија на значају у земљама које карактерише хетерогена етничка структура, мултиконфесионалност и мултикултуралност.

Политички мит поред тога што може да сакрије одређене ствари (догађаје), много опаснији је тиме што он може да их искриви и мистификује учинивши их пријемчивим широј јавности. Прагматичност политичких митова је нешто о чему је још Ернст Касирер говорио. Он је указивао на ,,њихову прагматичну улогу да учвршћују друштвену солидарност, стабилизују једну заједницу, поготово тежећи да успоставе њен покидани историјски и државни континуитет (…) Касирер у својој анализи технике модерних политичких митова јасно указује на чињеницу да политички митови нису плод уобразиље који расту слободно. То су вештачки производи које су створиле веома веште и лукаве занатлије…“

Не сме се никако упасти у замки приликом проучавања митова сматрајући их творевином прошлости, која је са развојем савременог друштва престала да постоји јер је за њима престала потреба. Постмодерни дискурс подразумева да се води рачуна не само о ономе што је речено, већ и о ономе што је прећутано, а што у многим случајевима политичког мита може бити у великој мери много значајније од оног што је изговорено.

Иако постоји искушење да се приликом тумачења кључних политичких догађаја нашег времена руководимо старом добром пословицом да је значење увек субјективно док чињенице говоре саме за себе то готово никада није могуће спровести у пракси. У стварности значење  је сакривено унутар многих слојева тумачења чињеница при чему је процес наношења слојева значења веома комплексан и спор.


LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here