Home АНАЛИЗЕ Република Србија у вртлогу геополитичких избора

Република Србија у вртлогу геополитичких избора

566
0
DSCI0150.JPG

Миша Стојадиновић

Србија је крајем ХХ и почетком XXI века била изложена бројним изазовима, неоимперијалним амбицијама великих сила, регионалним нестабилностима, неолибералном моделу закаснеле, одложене и блокиране транзиције која је суштински започела тек после 2000. године,  као и сталним прекрајањима граница. У оваквим условима није нимало лако пронаћи адекватан економски и институционални модел друштвеног развоја, а како би се иоле ублажиле радикалне политичке и економске друштвене промене на овим просторима. Ситуација је на нашим просторима благо речено аномична. Чак и уколико се занемаре догађаји у прошлом миленијуми, што је више него немогуће, и уколико се фокусирамо на период после 2000. године можемо сведочити бројним дезинтегративним процесима који у великој мери утичу на дестабилизацију на нашим просторима. Србија се у својој међународној политици руководи принципом неутралности покушавајући да балансира између евроатлантског и евроазијског геополитичког концепта. У свом процесу међународних интеграција Србија покушава да настави свој пут ка европским интеграцијама. Овај пут иако веома значајан, није нимало лак и наилази на многобројне потешкоће. Једна од главних препрека на овом путу су непрестана условљавања, при чему се списак обавеза које наша земља мора да испуни непрестано шири.  

Упркос томе што је опредељеност Србије за чланство у ЕУ њен спољнополитички приоритет српске политичке елите, након једностраног проглашења независности Косова и Метохије, као и страха од нових условљавања у односима са ЕУ, али и свакако сталних проблема са којима се и сама ЕУ суочава нека ,,,нова“ партнерства добијају на значају. Евроазијске земље препознају балканске државе као важне партнере. У контексту иницијативе ,,Појас и пут“ Балкан представља значајан мост између Кине, Централне Азије и Европе, са Србијом која може имати кључну улогу у изградњи моста између Истока и Запада. Са друге стране, Србија у савременој геополитичкој и геостратешкој позицији води спољну политику неутралности, осцилирајући између два различита, међусобно супротстављена, геополитичка концепта: евроатлантског и евроазијског. Као главни актери који у значајној мери утичу на смер спољне политике Србије издвајају се ЕУ, САД, Русија и Кина. Децидираност Запада да се Србија прикључи међународним санкцијама Русији може бити озбиљан камен спотицања у геополитичком позиционирању наше земље. Неувођење санкција Русији са једне стране удаљава нашу земљу од европског пута, а са друге стране, увођење санкција би нас економски прилично уништило јер наша земља у великој мери, уосталом као и цела Европа, енергетски зависи од овог стратешки веома значајног парнтера.

У таквој ситуацији начин на који се води спољна политика је од пресудног значаја за статус  земље. Међутим, у овако схваћеној слици света јавио се горући проблем где се доминација САД путем меке моћи нашла пред испитом унутар самих глобалних институција, при чему она није директно изазвана силом, што је са подједнаком ефикасношћу изненадило Западни свет готово подједнако као и спремност Русије да се одлучно супротстави НАТО доминацији. Историја је показала да су оне државе које су спроводиле агресивну унилатералну политику платиле високу цену. После краха биполарног света, окончањем Хладног рата и распадом СССР-а, настао је униполарни свет у коме су САД биле уверене да ће ЕУ, Русија, Јапан, Кина или било која друга држава, моћи само да  се буне против њене унилатералне политике, али да суштински ништа значајно неће моћи да предузму. Оваква слика се крајем ХХ века у значајној мери променила.

У овој констелацији различитих интереса и претензија, а нарочито у различитом односу према САД-у, тешко је успоставити равнотежу односа која би довела до остваривања пуних потенцијала могућности њихове сарадње. У таквим односима Србија покушава да пронађе свој пут следећи политику несврставања, а коју је немогуће креирати без јачања капацитета политичких институција.

            Специфичан положај у процесу међународних интеграција и балансирање између два међусобно противуречна принципа, сасвим природно повлачи питање о начину на који грађани Србије посматрају одређене међународне актере. Најновије истраживање World Values Survey (2017-2020), показује низак ниво поверења грађана Републике Србије у Европску унију. Наиме, само 3% грађана Србије према најновијем истраживању World Values Survey је изјавило да веома верује Европској унији, док око 75% грађана има мало или нимало поверења. То је још једна од ствари о којој треба водити рачуна на европском путу Републике Србије и на којој је потребно радити. Повратак поверења грађана Србије у Европску унију је кључан, а то ће у великој мери зависити и од саме ЕУ и начина на који ће се њени званичници поставити приликом решавања неких од најзначајнијих питања за нашу земљу, а при чему се опет изнова потежу српско-руски односи. О овоме говори и истраживање Београдског центра за безбедносну политику (2018. година) у коме су грађани Србије имали прилике да рангирају међународни утицај различитих земаља по питању тога да ли је он позитиван или негативан. Резултати истраживања су показали да грађани Републике Србије предност за сарадњу дају пре свега Кини и Русији. САД су у овом истраживању заузеле далеко последње место по питању свог утицаја на овим просторима. То никако не одговара униполарној слици света према којој САД имају доминантан политички и економски положај у средњој и источној Европи. Став грађана према САД је нарочито после НАТО агресије веома негативан. НАТО агресија на нашим просторима 1999. је довела и до страдања кинеске амбасаде и њених

У овако приказаној слици света оправдано се поставља питање: Да ли Србија може успешно да осцилира између два различита интеграциона концепта или ће бити принуђена да се определи за један од њих? Као кандидат за чланство у ЕУ, Србија једним осцилирајућим темпом напредује ка Унији и тај пут ка чланству је иреверзибилан. Ипак, он ће зависити превасходно од ЕУ и њених унутрашњих проблема, као и начина њиховог решавања. Ти унутрашњи проблеми постају све видљивији како се економски рат против Русије захуктава, јер је већи број држава због својих националних интереса жели да се једном стави граница на бесконачно увођење санкција Русији, јер би наставак оваквог пута значио и мултипликовање огромног броја економских проблема, који су све више видљивији широм Европе. Пут до чланства у ЕУ биће дуготрајан, трновит и неизвестан. У исто време, Србија у својој спољној политици имаће озбиљне изазове да одржи односе са евроазијским земљама. Кина и Русија су у очима Запада све више виђени као претња, а самим тим на сарадњу других држава са њима се не гледа благонаклоно. Тиме се оправдано поставља питање да ли ће Србија успети да настави да гради свој пут међународних интеграција следећи политику неутралности, који би уједно за нашу земљу био и најоптималнији.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here