Home СТАВОВИ Двоструки стандарди и положај Сједињених Америчких Држава

Двоструки стандарди и положај Сједињених Америчких Држава

3689
0

Миша Стојадиновић

Другу половину ХХ и почетак ХХI века су обележиле многобројне интервенције извршених у име демократије и борбе за људска права. У време када сукоб у Украјини достиже највеће могуће размере, број коментара политичке елите Запада који се упућује на кршење људских права и основних демократских принципа на рачун Русије никада није био већи још од Хладног рата. Целокупну позицију ових теоретичара сажео је Јануш Бугајски, виши сарадник Џејмстаун фондације и Центра за анализу Европске политике у Вашингтону, а чији је интервју добио огромну пажњу и преведен на више језика широм света, а код нас објављен у листу Данас. Његова анализа носи назив ,,Ево зашто Русија мора да изгуби овај рат“, а чије су главне тезе следеће: НАТО иако није имао обавезу да брани Украјину успео је да разоткрије експанзионизам Русије; слобода, независност и глобална безбедност се доводи у питање победом Русије и штетио би положају САД-а јер је Америка заснована на принципима поштовања националне независности, док Русија нарушава суверенитет оближњих држава. Овај текст има за циљ да укаже на неке од највећих примера кршења правила од стране Сједињених Америчких Држава а која им сада служе како би се Русија ставила на стуб срама. Без икакве намере да будемо једнострани, ради се о тежњи да укажемо на значај тога да уколико се одређена правила успоставе у међународним односима онда би она морала да важе невезано о томе да ли треба судити Русији, Америци. Кини или некој другој држави.

            Како би разумели двоструке стандарде у међународној политици и кршења правила за које никада нису одговарале Сједињене Америчке Државе треба се подсетити изјаве Ноама Чомског  који наводи да је довољно бити отвореног ума да би сами увидели да је данас на снази неоимперијални концепт глобализације где се ,,други’’ проглашавају непријатeљима, а ,,наше’’ (америчке) интервенције ,,праведним и демократским’’. Погледајмо један упоредни приказ који даје Ноам Чомски у свом делу Империјалне амбиције на коме демонстрира како се за исти догађај може тврдити да представља злочин, али истовремено, ако би се тај исти/или слични догађај десио негде другде, онда би се за њега могло тврдити да представља борбу за ослобођење: ,,Сећамо ли се руских напада на Грозни у Чеченији 1999. године? Грозни је град приближно исте величине као Фалуџа са око три до четири стотине хиљада људи. Толико је бомбардован да је претворен у прашину. Али, када ми то исто учинимо у Фалуџи, то је ослобођење.’’ Двоструки стандарди постају главни принцип функционисања савременог друштва. Можда најбоља метафора оваквог стања лежи у одговору ухваћеног гусара Александру Великом: ,,Александар Велики: Како се усуђујеш да узнемираваш море?;Гусар: Како се усуђујете да узнемиравате цео свет? Због тога што ја то радим малим бродом назван сам лоповом, док вас који то радите са великом морнарицом називају владарем.’’ Ноам Чомски се слаже са Августиновом оценом да је овај одговор ,,елегантан и одличан’’, додајући да је ова прича актуелна и данас, јер она на најбољи могући начин илуструје обмане и двоструке стандарде данашњих ,,владара’’.

Наоружавање Украјине од стране САД-а се представља као основни задатак у борби демократије против зла. Међутим, Чомски указује да уколико погледамо 1997. годину можемо видети да је она рекордна по допремању америчког оружја у Турску. Те године је Турска примила више оружја него за време трајања целокупног Хладног рата, а које је коришћено у борбама против Курда. Турска је тада, ако се изузму Египат и Израел, постала водећи прималац наоружања, при чему је 80% укупне опреме стизало из Вашингтона. Колумбија је те исте године, такође, имала рекордни пораст пријема наоружања које је за две године са 50 милиона скочило на 290 милиона, да би се на даље само наставио тренд овог раста, при чему је 1999. године престигла и Турску. У Турској је до 1997. године протерано на милионе људи из опустошених курдских крајева, десетине хиљада је побијено, док организације за људска права у Колумбији процењују да је до 1999. године протерано 2,7 милиона људи, при чему овај тренд бележи само раст тако да је само у првих девет месеци 2002. године протерано преко 350.000 људи. Дакле, са једне стране имамо ,,велике просветитеље“ који се руководе моралним вредностима док са друге стране имамо силе зла.

Велике силе су почетком XXI века промовишући мир истовремено улагале огроман новац у војну индустрију. Џон Штајнбрунер [John Steinbruner] и Џефри Луис [Jeffrey Lewis] указују да је Споразум о смањењу стратешког наоружања, потписан од стране Буша [George H. W. Bush] и Путина [Vladimir Vladimirovich Putin] маја 2002. године, имао је само медијску вредност и да се ,,њиме није битно смањио смртоносни потенцијал ни једне ни друге нуклеарне силе’’. Након овог споразума обе стране су наставиле унапређивање свог нуклеарног наоружања.

Погледајмо како поступци једне моћне државе изазивају одговор других држава, при чему се свет окреће ка оном правцу који је најмање пожељан. Наиме, у фебруару 2004. године Русија је извела највеће војне маневре у последње две деценије. Ово ,,звецкање оружјем’’ није настало нимало случајно. Напротив, оно је производ америчких програма, посебно програма везаног за развој америчког нискодометног нуклеарног наоружања, које је познато под именом ,,разбијач бункера’’. Аналитичари који проучавају стратегије са обе стране знају да ово оружје може да се усмери на бункере, скривене у планинама, који контролишу руски нуклеарни арсенал. Овакве акције могу изазвати један домино ефекат, а такво стање се дана увелико усложњава. Основни принципи деловања у међународним односима свели су се на једно опасно испитивање граница докле су обе стране спремне да иду. То је довело и даље тенденције ширења НАТО-а и увукло у центар збивања Шведску и Финску, при чему се оправдано поставља питање украјинског сценарија на тим просторима. Чомски данас истиче да уколико говорите о нападу на Украјину морате додати придев неиспровоцирана инвазија. Радећи једно мини истраживање он је утврдио да уколико откуцате на интернету овај термин добијете 2,5 милиона линкова, али ако откуцате неиспровоцирана инвазија на Ирак свега 11000 линкова, и то на маргиналним антиратним публикацијама, истакао је у свом интервју који је радио са Давором Џалтом Ноам Чомски.

У време када се свет налази на прекретници Наом Чомски је истакао озбиљну забринутост од нуклеарног рата. Том приликом се руска војска истовремено приказује неспособном, са једне стране, али и опасном силом спремном да прегази сваког, са друге стране. Овакво стање доводи до једне збуњености и ширења страха међу грађанима а у циљу неограниченог наоружавања и јачања војне индустрије. Старе блоковске поделе се поново вештачки стварају док се Запад одриче Истока као највећег могућег зла и свет се још једном још од доба Хладног рата нашао на једној опасној прекретници, где ће једино дијалог и спремност на компромис моћи да смири заоштрене односе. Све док у међународним односима доминира крилатица ,,за и против“ дотле ће демократија и слобода бити стављене као слуге неоимперијалног светског поретка.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here