Драган Станар
Није велика мудрост закључити да постоје одређени феномени који су инхерентни самом људском друштву и људској цивилизацији, појаве које прате сваки облик организације живота човекове заједнице, сваку епоху, сваки период и сваки могући систем уређења друштва. Несумњива константна промена кроз коју историјски пролазе човек као друштвено биће и његова цивилизација трансформисала је готово све аспекте свакодневнице. Ипак, та перпетуална динамика промене у многоме јасно разоткрива и постојање одређеног статичног елемента, малобројних али витално важних појава и процеса који остају део стварности, без обзира на то колико цивилизација еволвира, колико се све око нас мења и колико се стварност суштински трансформише током векова људског трајања. Нажалост, рат као најкомплекснија и најдеструктивнија форма масовног конфликта међу људима представља управо један такав, статички, елемент људске цивилизације који опстаје упркос свим могућим променама остатка људске стварности и који остаје верна сенка сваког људског друштва, без обзира на то како је формирано, какве норме у њему важе и у ком временском периоду постоји.
Чињеница да је рат омнипрезентан у целокупној историји човечанства, и да не можемо наћи нити један део историје наше врсте који је лишен постојања овог облика оружаног конфликта, не значи наравно да се он сам по себи не мења. Трансформација рата, о којој је писано много у протеклим вековима, јасно прати трансформацију друштва и цивилизације, никада не губећи корак са актуалним тренутком. Штавише, многи би се теоретичари и практични стручњаци сложили са идејом да често трансформација рата заправо узрокује и покреће трансформацију остатка цивилизације! Стога, модерни облици рата не само да представљају адаптацију овог неискорењивог и трагичног феномена општим друштвеним променама, већ се могу озбиљно разматрати и као есенцијални генератори тих промена у најширем смислу, на глобалном нивоу. Тренутни рат у Украјини такође ваља посматрати и пажљиво анализирати и из једне такве перспективе, тј. евентуалне промене модела и облика рата који би могао да има даље далекосежне импликације на глобално друштво.
Наизглед „класичан“, тј. масовни не-нуклеарни копнени конфликт са директним и непосредним контактом зараћених страна, рат у Украјини доноси са собом и одређене промене, од којих су неке сасвим суштинске. Не умањујући значај одређених „новина“ које је донео овај трагичан рат, или боље рећи потпуног огољавања фактора који су евидентно постојали и у претходним деценијама – као што је рецимо непосредно учешће приватних војних компанија у борбеним дејствима, коришћење телекомуникационих капацитета приватних лица, итд. – стручњаци најчешће посматрају рат у Украјини као најексплицитнију форму посредничког или прокси-рата. Иако овај рат свакако не представља потпуну и парадигматску промену (сведочили смо разним облицима „помоћи“ зараћеним странама од стране великих сила, нарочито за време Хладног рата), можемо се сагласити са онима који сматрају да до сада човечанство није сведочило овако експлицитно посредничком рату, у коме се заправо не сукобљавају само две зараћене стране, већ се тај војни сукоб одиграва на једном вишем и свеобухватнијем нивоу. Штавише, никада нисмо сведочили посредничком рату који се води против нуклеарне суперсиле.
Треба подвући да се овде говори управо о конкретном војном елементу сукоба, јер је отворена политичка, економска, пропагандна и свака друга врста подршке једној од зараћених земаља од стране неке треће потпуно уобичајена пракса. За разлику од тих видова подршке, посреднички или прокси ратови (proxy wars) подразумевају директну војну подршку од стране треће земље која се огледа у конкретном масовном, јавном и потпуно отвореном наоружавању једне стране, вршењу војне обуке у току конфликта, отвореном уступању свих обавештајних капацитета, итд. Неретко се у политичко-војним анализама стога могло прочитати да рат у Украјини представља оружани сукоб Русије са целокупним западним светом, не само са Украјином, без обзира на то што се трупе западних земаља предвођених САД нису директно физички укључиле у борбена дејстава (овде, наравно, не рачунамо разне „добровољце“, плаћенике и припаднике приватних војних компанија који су узели учешће у сукобу а који су држављани западних земаља). Поред мноштва нових питања и дилема које отвара овакав прокси рат као „нови“ модел рата, веома је важно, чини се и круцијално, питање доношења одлуке о његовом потенцијалном крају.
Сам модел прокси рата имплицитно подразумева да је страна која отворено војно подржава једну од директно зараћених страна заправо много моћнија од ње (у сваком смислу), као и да војном подршком у рату настоји остварити сопствене циљеве и интересе који су се у том моменту поклопили са циљевима и интересима подржаване стране. У овом конкретном случају, то би значило да су се интереси Запада, а ту примарно подразумевамо САД као перјаницу НАТО пакта, макар делимично поклопили са интересима Украјине у рату са Русијом. Међутим, рат представља еклатантан пример непредвидиве, промењиве и несталне ситуације, у којој се комплетна стварност може окренути за 180 степени, такорећи „преко ноћи“. То значи да врло лако може доћи до дивергенције интереса САД-а и Украјине у неком моменту рата, када би, рецимо, потенцијално могло доћи до ситуације у којој витални интерес Украјине постаје да се рат што пре заврши и да се спрече даља страдања и разарања, док интерес САД-а остаје непромењен, тј. да се рат настави до испуњења њених циљева. Или, до потенцијалне ситуације у којој из неког геополитичког или економског разлога интерес САД-а и целокупног Запада постаје што брже окончање рата, пре него што су испуњени било какви украјински циљеви и упркос жељи Украјине да се рат настави. Шта се тачно дешава у тој тачки прокси сукоба? Ко заправо има прерогатив доношења одлуке о крају прокси рата?
Како је описани модел прокси рата релативна новина у историји (иако можемо пронаћи више недавних примера сличне војне подршке одређеној страни у сукобу, али никада оволико јавне, масовне и отворене, и никада против суперсиле), можемо само да претпостављамо и прогнозирамо исход ситуације у којој долази до дивергенције интереса и циљева између Украјине и Запада. Да ли ће украјинско руководство потенцијално имати реалну могућност и слободу избора да оконча рат у моменту када процени да је то интерес украјинског народа, или је та одлука дефинитивно у рукама неупоредиво моћније стране која пружа војну подршку у прокси рату? Како би се уопште таква ситуација могла нормативно-правно дефинисати имајућу у виду да је Украјина суверена земља? Или, да ли ће у моменту када интереси Запада буду испуњени (или када се једноставно „промени план“ те рат почне угрожавати виталне интересе Запада), Запад моћи да у потпуности „повуче“ војну подршку Украјини и остави је на милост и немилост непријатељу? Да ли је уопште могуће замислити да западне земље траже да се техника и наоружање физички „врате“ из Украјине, или да чак војно запрете украјинском руководству будући да наставак рата представља угрожавање њихових виталних интереса и националне безбедности?
Свака од ових опција у овом тренутку изгледа потпуно бизарна и гранично немогућа – не само на конкретном и практичном примеру тренутног прокси рата у Украјини, већ и у теоријској равни разматрања модела посредничког рата, без обзира на то ко су зараћене стране, ко је у статусу подржаване стране, ко посреднички води рат, итд. Али, могућност потенцијалне дивергенције, тј. размимоилажења интереса између подржаване стране и земље која „посредно“ води прокси-рат заиста није занемарљива, док су импликације таквог сценарије по целокупан међународни систем и међународне норме парадигматске. Стога ће рат у Украјини, поред многоструких других кључних геополитичких одговора, донети и практичне одговоре и на многобројна теоријска питања које пред човечанство ставља посреднички модел рата који своју употребу може доживети и на другим деловима планете.
