Миша Стојадиновић
Посета Ненси Пелоси Тајвану, председнице Представничког дома америчког Конгреса, је почетком августа учинила да односи у том региону постану затегнутији него икада. И док Кина види Тајван као део своје територије, САД званично не признају ову државу, али их то не спречава да им продаје своје савремено оружје, шаљући при том своје истакнуте државнике у посете које се могу окарактерисати као званичне. Убрзо након посете Ненси Пелоси Кина је покренула опсежне поморске и ваздушне војне вежбе којима је јасно ставила до знања да се овакво понашање неће толерисати у региону. И ратна машинерија је тиме поново почела да се покреће.
Подсетимо се да се Тајван налази на острву на југоистичној обали Кине, површине од око 36 хиљада квадратних километара, са око 23 милиона становника. Тајван је у првој половини био под патронатом Јапан, да би након окончања Другог светског рата постао де Кине. Све до 1971 Тајван је био део Савета безбедности да би након тога Кина постала једини званични легитимни заступник. У међународној комуникацији државе чланице Уједињених нација Тајван означавају као Тајпеј по имену главног града. И можда Тајван и поседује одређене карактеристике државности – територију, политички систем, валуту (тајвански долар), па и одређену сувереност по уставу – то ипак не чини довољне атрибуте како би се овај део територије сматрао засебном државом. Једна од главних полуга која недостаје јесте легитимитет међународне заједнице. Иако економски веома развијен подсетимо се да Тајван признају само 15 држава које немају никакве односе као последицу тога са Кином а то су: Белизе, Гватемала, Хаити, Ватикан, Хондурас, Маршалска острва, Науру, Палау, Парагвај, Света Луција, Свети Китс и Невис, Сент Винсент и Гренадини, Свазиленд и Тувалу. Списак држава које су признале ову земљу показује колика је политичка снага Тајвана и утицај у међународним односима које он има. То су углавном мале државе без икаквог значајнијег међународног утицаја. Међутим, политичку снагу не треба поистоветити и са геополитичким значајем који Тајван има за остатак света.
И док сви покушавају да ублаже значај посете америчке представнице Тајвану, а како би се умањила учињена провокација, индиректни сукоб на релацији Кина-САД на овим просторима се наставља. Највећи проблем који изазива по регион је свакако тзв. (не)формална сарадња Тајвана са Сједињеним Америчким Државама. Пре свих ових дешавања августа месеца и посете Пелосијеве треба се подсетити ватрених говора који су само упућивали на дубину конфликта између Кине и САД, који поред економске сфере, имају огромну тенденцију да пређу и на озбиљнији сукоб где би укључивањем других страна могао да започне и оружани посредни сукоб ове две силе. Чињеница да су се Сједињене Америчке Државе обавезале у неким својим изјавама да помогну Тајвану у случају напада Кине је директно изазвало реакцију кинеских званичника. У интервјуу који је пренео Би-Би-Си јула 2021. године Си Ђипинг је на скупу поводом стогодишњице оснивања Комунистичке партије навео да ће све државе које нападну Кину ударити у велики челични зид и да Кина остаје привржена политици уједињења са Тајваном јер нико не сме да потцени вољу кинеског народа да одбрани свој национални суверенитет и територијални интегритет. У касније датом интервјуу за Би-Би-Си Џозеф Бајден је изјавио да ће САД бранити Тајван уколико дође до напада Кине.
Иако је тачно да званичних дипломатских веза између САД и Тајвана нема, уколико занемаримо посете попут ових као што је посета Ненси Пелоси, према Закону о односима са Тајваном Сједињене Америчке Државе продају оружје Тајвану. Треба нагласити да овај Закон из 1979. не доноси никакву директну обавезу Сједињеним Америчким Државама да бране Тајван већ само да обезбеде ресурсе да се сами бране. Самим тим изјаве Бајдена, и касније Пелосијеве за време посете Тајвану немају никаквог правног основа ни у домаћем, а камо ли међународном праву. У том Закону јасно стоји: ,,Изјављује се да је политика Сједињених Америчких Држава да очувају и промовишу опсежне, блиске и пријатељске комерцијалне, културне и друге односе између народа Сједињених Америчких Држава и народа на Тајвану, као и народа на копну Кине и свих осталих људи из области западног Пацифика. Изјављује се да су мир и стабилност у овој области у политичким, безбедносним и економским интересима Сједињених Америчких Држава и да су од међународног значаја. Наводи се да одлука Сједињених Америчких Држава да успоставе дипломатске односе са Народном Републиком Кином почива на очекивању да ће будућност Тајвана бити одређена мирним средствима и да ће сваки напор да се будућност Тајвана одреди другим средствима осим мирним средствима, укључујући бојкот или ембарго сматрати претњом миру и безбедности у области западног Пацифика и од велике забринутости за Сједињене Америчке Државе. Наводи се да ће Сједињене Америчке Државе пружити Тајвану оружје одбрамбеног карактера и да ће задржати капацитет Сједињених Америчких Држава да се одупру сваком прибегавању сили или другим облицима принуде који би угрозили сигурност, или друштвени или економски систем, народа Тајван.“ Венг Венбин, портпарол кинеског министарства спољних послова, изразио је снажно незадовољство убрзо након Бајденових изјава да ће директно интервенисати на Тајвану понављајући званични став председника Си Ђипинга да ће Кина одлучно бранити свој територијални интегритет и суверенитет. Касније је портпарол Беле куће покушао да ублажи Бајденову изјаву спиновањем како то уједно не значи и промену америчке спољне политике. То исто је поновио и секретар за одбрану Лојд Остин на брифингу у Пентагону, указавши да се политика једне Кине није променила. Овакве неодмерене изјаве дате како би се придобило домаће јавно мњење, а у циљу прикривања бројних унутрашњих проблема, могу изазвати огромне последице. Самим тим амерички званичници морају итекако бити опрезнији и одмеренији у својим обраћањима јавности.
Сценарији за дешавања у овом региону су бројни, мало је вероватно да ће Кина кренути у насилну офанзиву како би припојила Тајван, пре ће бити коришћена друга средства, попут јавне дипломатије и економије. Притом треба нагласити да оружани сукоб на овим просторима никоме не одговара, а нарочите не Кини. Истовремено америчке провокације могу само додатно усложнити ситуацију и гурнути регион у дубље тензије. Чомски наглашава да постоји неколико раширених теза о савременој историји које се увелико пропагирају у Западним развијеним индустријским друштвима, а које су постале нарочито популарне након завршетка Хладног рата, међу којима нарочито издваја следеће три: ,,Најраширенија теза је да историја напредује ка идеалима либералне демократије и класичног тржишта. Друга је да смо управо изашли из борбе у којој су сви идеали били оправдани. Трећа је да ће у Новом светском поретку који се налази на видику владавина права на крају превладати под вођством Сједињених Америчких Држава, дугогодишњег вође крсташког рата за слободу, правду и међународно право, са Великом Британијом која стоји чврстo раме уз раме са њима.“ Уколико се америчка политика рата против свих и поновног вештачког стварања блоковских подела настави може уследити страшан сценарио. Тиме Тајван постаје само још једно од места које попут лакмус папира показује глобалне геополитичке тензије.
