Home АНАЛИЗЕ Нагорно-Карабах: нови/стари сукоб у овом делу света између Јерменије и Азербејџана у...

Нагорно-Карабах: нови/стари сукоб у овом делу света између Јерменије и Азербејџана у 2022. години

2670
0

Миша Стојадиновић

У текстовима који су објављени на нашем сајту 30. септембра 2020. (Рат за Нагорно-Карабах: Историја вечитог ,,одмрзавања“ конфликата –  аутора Мише Стојадиновића) и 18. октобра 2020. године (Конфликт у Нагорно-Карабаху – аутора Андреја Баранова) указује се на сву комплексност сукоба између Јермена и Азера који се у суштини осликава као део територијалног спора. Имајућу у виду поновно интензивирање сукоба на овим просторима 2022. године потребно је дати једну кратку али опсежну анализу у циљу бољег разумевања дешавања на овим просторима.

Подсетимо се кратког предисторијата овог сукоба  који је почео још 1917. године, када Карабах, након пада Руског царства, постаје део Закавкаске демократске федеративне републике, односно када су три нације на Кавказу, Јермени, Азери и Грузини, раније под владавином Руса, прогласили своју независност. Потом, 1918. године долази до низа кратких ратова између Јерменије и Азербејџана (Јерменско-азербејџански рат) у вези неколико региона – Нахчивана, Зангезура и Нагорно-Карабаха, јер су се две стране спориле око тога где ће бити границе ове три провинције. Управо у Нагорно-Карабаху, где је Скупштина прогласила самоуправу и створила Национални савет и Владу, су се и одвијали кључни сукоби. Касније је пак дошло до уласка османских трупа и тада је однос између Јерменије и Турске (Азербејџанци су народ туркијског порекла) до те мере нарушен да је тешко очекивати да на било који начин може бити поправљен. Ту и лежи нетрпељивост између Јермена и Турака. Аутономна област Нагорно-Карабах постала је део Азербејџана у СССР-у 1923. године. Међутим, тај сукоб никада, суштински, није престао. Наиме, иако је Јерменија званично прихватила јурисдикцију Азербејџана над Карабахом повремено је ипак долазило до герилских борби, а Јермени никада нису прихватили надлежност Азербејџана над Карабахом. Ту и лежи највећи камен спотицања код успостављања дијалога и сарадње између ове две земље које никада нису у потпуности успоставиле пуне дипломатске односе, управо из немогућности да превладају сукоб који датира из 1918. године. Највећи обим протеривања и геноцида над Јерменима под оквирима Османске империје десио се током 1915. године што је у додатно отежало односе ова два народа. Том приликом је извршено и етничко чишћење над многим хришћанским народима.

У августу 1987. године карабашки Јермени послали су Москви петицију за унију са Јерменијом са десетинама хиљада потписа. Москва је одбила захтеве Јермена и 22. фебруара 1988. године дошло је до првог директног сукоба у којем су страдала два Азербејџанца и 50 јерменских сељака. Правог мира никада није ни било на овим просторима. Значајне су и 1991. година када је Нагорно-Карабах прогласио независност и када су се за ову територију водиле најжешће борбе још од Првог светског рата, у којима је изгинуло више од 30 хиљада људи. У мају 1994. године је окончан сукоб и, уз велико посредовање Русије, наступило доба мира на овом простору. Ипак, на овој територији ни у једном тренутку није наступио мир у свом суштинском облику. Нагорно-Карабах је једно од кључних жаришта сталних сукоба који се веома често назива термином „замрзнути“ конфликт“. У 21 првом веку су се сукоби наставили. Азербејџан је јако интересантно подручје за Сједињене Америчке Државе које желе да успоставе своју контролу у том региону. Како сукоб у Украјини дивља све је више интереса да Запад дестабилише ситуацију близу руских граница. Такав приступ је дуго присутан у дискурсу спољне политике Сједињених Америчких Држава у својој тенденције НАТО опкољавања и дестабилизације Русије и руског утицаја.

Овакав ток догађаја је 2016. године резултирао поновним ратом при чему су представници и јерменске и азербејџанске власти наставили да се међусобно оптужују за кршење споразума, истовремено тврдећи да наносе тешке губитке непријатељу. Иако је овај сукоб после релативно кратког времена враћен за дипломатски сто уз престанак ватре, суштински проблем није решен. Овакво стање је и довело 12. јула 2020. године  до поновног отварања сукоба, који ће представљати прави тест за односе између Русије и Турске. Сукоб је, нажалост, ескалирао до неочекиваних размера 27. септембра 2020. године. Током 2021. године се тензије нису смириле већ се размена ватре наставила. Тиме се оправдано поставља питање да ли за ове просторе важи термин ,,замрзнутог сукоба“ или се пак ради о континуираном сукоби који се испољава у континуитету с више или мање интензитета. Подсетимо се да је Андреј Баранови за наш сајт написао да сукоб на овим просторима осликава сложене односе између Јермена и Азера: ,,односи ова два народа одражавају цивилизацијски и конфесионални конфликт између хришћанства и ислама, као и зависност оба народа од политике светских држава. Нагроно-Карабах је крајња периферија, чак и према мерилима Јужног Кавказа, то је рурално подручје без крупних градских центара. Међутим, Карабах има важан симболички значај. За Јермене је он нешто слично Косову и Метохији за Србе, то је центар средњевековне јерменске културе и хришћанства. Током ХХ века Јермени су доминирали по бројности становништва у Карабаху – минимум 70% становништва. Геополитички, Карабах штити Јерменију са истока и слаби положај непријатељских земаља попут Турске и Азербејџана.“ Истовремено је истакао и геополитички и геостратешки значај овог дела света: ,,Карабахски конфликт треба посматрати у глобалним оквирима. За НАТО и САД то је начин да се Азербејџан укључи у Северноатлантски савез, да изађу на Касписјко море, истисну оданде утицај Русије и Ирана. Турска се носи идејом неоосманског пројекта контроле над „Великим Тураном“, у који наравно спада и Азербејџан. Само Русија није заинтересована за ширење конфликта и нема амбиције да укључује Карабах у своју зону утицаја. Русија је свих ових година колико траје конфликт, играла улогу миротворца, имајући економске и војне односе и са Јерменијом и са Азербејџаном.“

У том смислу су разумљива и дешавања од 13. септембра 2022. године када се сукоб на овим просторима поново распламсао. Колико је ситуација замршена види се и на основу тога што обе стране криве ону другу за ове сукобе не желећи да преузму одговорност. И овога пута се овако нешто наставило. И док Никол Пашињан, јеременски премијер, са једне стране, упозорава да су Азербејџанске трупе напале јерменске положаје на три места артиљеријом високог калибра при чему је погинуло 49 људи. Са друге стране азербејџанско Мининистарство одбране у Бакуу се огласило поводом овог сукоба окрививши јерменску страну да су били испровоцирани јерменским саботажама. На основу свакодневних противречних изјава се заиста не може закључити ко је крив, а у међувремену гомила људи страда губећи своје животе у једној игри која има знатно шире геополитичке оквире, него што је то пуки сукоб двају народа око једне територије.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here