Миша Стојадиновић
Дан примирја у Првом светском рату који се десио 1918. године у Републици Србији је почео да се обележава од 11. новембра 2012. године. Ово је само један од великих историјских дана који сведоче о бурној српској историји и изазовима које је наш народ морао да преброди како би обезбедио свој опстанак на ови просторима. У условима сталног прекрајања граница, назива и облика државе на пресеку различитих лукова цивилизације на нашим просторима одувек је потрага за идентитетом и његовим симболима била један од највећих изазова нашег народа. Проучавање идентитета је нарочито веома интересантно у срединама где долази до сусрета између различитих култура. Таква друштва представљају велики изазов, не само за проучавање, него и за обезбеђивање складног живота који неће бити потресан сукобима. За оваква друштва се оправдано може рећи да представљају права Бекова ,,друштва ризика’’. На таквим просторима је сусрет различитости неизбежан, а развој толеранције неопходан. Балкан свакако представља добар пример оваквог једног друштва. Као главне карактеристике Балкана могу се издвојити мултинационалност, мултикултуралност и мултиконфесионалност, као главни изазови очувања српског нациналног идентитета.
Задржати свој идентитет, а при том обезбедити другима да то исто учине, представља свакако праву енигму на почетку XXI века. Разлике се још увек не схватају као начин за проширивање знања или пак као извор сарадње, већ напротив, разлике постају извор јаза између припадника различитих култура, који неретко доводи до сукоба, чега су народи на Балкану нажалост итекако свесни. Богатство различитости на Балкану је одувек служило као основ за све, сем за остваривање опште добробити и сарадње. Дефинисати идентитет, као што се може видети, није нимало захвалан задатак. Амин Малуф, на пример, у својој чувеној студији Убилачки идентитети за идентитет каже да је то ,,оно што чини да нисам идентичан ни са једном другом особом’’.
Одржати српски идентитет уз сва та превирања је постало готово немогућа мисија. У том смислу одабир једне тајанствене биљке, издржљиве до те мере да чак и када је готово на ивици смрти потпуно осушена има способност да са пар капи воде поново оживи, чинио се логичним избором симбола који се успоставио као један од најзначајнијих симбола савремене Србије.
Иако откривена тридесетих година ХIХ у Шпанији од стране француског научника по коме је и добила име, њено откриће 1874. године од стране Јосифа Панчића на просторима јужне Србије довело је до њеног уласка у српску историју. Како се радило о новој врсти он ју је именовао као Ramonda serbica. Откриће још једне врсте ове биљке 1884. године на Балкану од стране дворског лекара Саве Петровића која је добила име у част краљице Наталије Ramonda nathaliae је само додатно ову древну биљку учврстила као значајним симболом српског народа.
Иако се рат завршава конференцијом у Версају, потписивање примирја 11. новебра 1918. године од у француском граду Компијену у железничком вагону се успоставило као значаја дан вредан тога да се обележава као државни празник. Лента која је постала заштитни део овог празника која се састоји из две зелене траке које су симбол албанске споменице и љубичастог цвета је одувек заокупирала пажњу многих народа, док је врста цвета која је том приликом изабрана дуго била загонетка.
Избор симбола који асоцира на албанску споменицу је логичан јер представља директну везу са великим страдањима које је српска војска преживала током повлачења кроз Албанију. Са друге стране, избор Наталијине рамонде је још логичнији. Подсетимо се да се ова биљка вишеструке симболике нашег народа назива и још као цвет феникс. То је биљка која готово одбија да умре докле год се нађе и кап воде који ће је оживети. Како је српски народ готово увек био на ивици пропасти, и како је и поред тога што се често налазио на коленима увек налазио начин да се издигне, прелазак и страдања преко Албаније и победнички повратак у нове битке чине избор овог цвета сасвим логичним. Наш народ се попут феникса увек издизао у нажалост крвавој историји ослободилачких борби која је обележила балканске народе у сталним покушајима да се они покоре.
У савременој историји XXI века када је на делу прекрајање историје задржати своје националне симболе као битне окоснице идентитета постало је необично важно. Овде је свакако, пре свега, потребно одредити шта је то што подразумевамо под одредницом ,,савремено светско друштво’’. Наиме, овде се савременим светским друштвом означавају сва она друштва која коегзистирају у нашој савремености, без обзира на њихов тип или степен развијености. Под овом одредницом, дакле, подразумевамо читаву лепезу глобалних светских друштава и глобалних друштвених система различитог нивоа технолошке, економске и социјалне развијености, али и квалитета живота. Оно се, како то Мирослав Пећујлић пише, због тога налази разапето између, са једне стране, високог степена међусобне повезаности и међузависности која је настала као резултат поделе рада, развоја у сферама технологије, економије, комуникације, инфраструктуре и информатике, и са друге стране, хијерархијске структуре која дели друштва на доминантна и зависна. У данашње време рат се води много перфиднијим средствима од уобичајених. Подсетимо се Галтунгове поделе насиља на: директно – које се уопштено може одредити као физичко насиље над другим људима; директно насиље је за разлику од друга два вида насиља увек видљиво, док друга два не морају бити, јер су структурално и културно насиље одговорни за повређивање ума; структурално – које настаје као резултат социјалних неједнакости, репресије и неједнакости моћи у друштву; структурално насиље се манифестује различитим друштвеним неправдама, репресивним институцијама и институционализованим предрасудама; и културно – које се дешава у симболичкој сфери нашег постојања (симболи, застава, химна, говори, медији…). И док су још увек присутна прва два видљива вида насиља у друштву, овај трећи, мање видљиви, је постао уједно и најопаснији, јер може довести до тоталног губитка идентитета једног народа.
Имајући ово у виду стално подсећање на значајне дане српске историје и значајне националне симболе постало је обавеза не само политичара, научника, професора, медија, већ свих нас, а како би смо у вртлогу савремености сачували свој идентитет и своју посебност коју смо кроз нашу крваву историју борбе за слободу заслужили. Због тога је цвет Наталије рамонде неизбежна тема о којој треба писати и које се треба увек сећати.
