Home СТАВОВИ Кина као кључни ривал и „трансформација“ оружаних снага САД

Кина као кључни ривал и „трансформација“ оружаних снага САД

609
0

ЦСП

Политика као професија не подразумева само пуко бављење јавним пословима зарад јавне користи и руковођење друштвеним институцијама, токовима и процесима, већ и одговорност за креирање политичке, економске, безбедносне, културне и сваке друге климе унутар друштва. Како се ради о области живота у којој се доносе кључне и капиталне одлуке за целокупно друштво, природно је претпоставити да је и друштвена моћ концентрисана управо у рукама оних појединаца у друштву који се активно баве политиком и који заузимају најистакнутија места у политичком систему. Додатно, уколико се ради о демократском систему, онда је и легитимност такве претпостављене концентрације моћи неупитна, јер је народ делегирао функцију одлучивања у име колектива управо вршиоцима политичких дужности. Ипак, друштвено-политичка репутација, углед и коначно моћ и утицај унутар савремених демократских друштава понекад леже и ван сфере strictu senso политичког, у рукама појединаца који можда формално нису део политичког естаблишмента, али чија реч, нарочито намењена јавном аудиторијуму и широј политичкој публици, свакако има огромну тежину и захтева озбиљно тумачење.

Једна од таквих личности, која данас нема званичну позицију у политичко-безбедносном естаблишменту Сједињених Америчких Држава, неоспорно јесте пензионисани генерал Дејвид Петреус (David Petraeus). Биографија некадашњег генерала са четири звездице америчке копнене војске сведочи о бурној каријери – не само да је унутар војске заузимао кључна командантска места, укључујући и она у Централној команди америчких оружаних снага и у командама мултинационалних снага у Ираку и Авганистану, већ је обављао и функцију директора Централне обавештајне агенције САД (CIA) као и различите руководеће функције у области приватног бизниса по одласку у пензију. Речи појединца такве биографије, упркос томе што нема званичну политичку функцију у САД, увек одјекују у вибрантним тоновима у америчкој и глобално-заинтересованој политичкој јавности, нарочито када се ради о безбедносној политици САД. На недавно одржаном Аспен безбедносном форуму (Aspen Security Forum) у Вашингтону, Петреус је изнео низ веома занимљивих и интригантних запажања, оцена и предвиђања. 

Дискутујући о приоритетима националне безбедности и сектора одбране САД, бивши директор ЦИА-е нагласио је да фокус мора бити стављен на јачање борбене готовости, „суштинских снага и воље“ америчке војске у контексту нарастајућег изазова Кине на истоку. Наравно, Петреус је очекивано подвукао и подршку Украјини као важну, али се чини да је Кина фокус америчких спољно-политичко-безбедносних напора, упркос актуелном рату у Украјини у којем САД имају изузетно важну и суштинску улогу, упркос томе што америчке трупе званично не узимају учешће у борбеним дејствима. Кина, односно однос снага у индо-пацифичкој регији „најважнија“ је област америчког спољно политичког интереса како у ближој тако и у даљој будућности, у којој је по Петреусу од суштинске важности да Сједињене Америчке Државе демонстрирају „вољу“ да остану водећа светска сила и најважнији глобални играч који има моћ практичног одлучивања у свим куцима планете. Ово има нарочиту тежину у контексту недавног повлачења америчких трупа из Авганистана које је глобалним конкурентима САД рефлектовало значајну немоћ до не тако давно неоспорног глобалног хегемона. Помоћ Украјини у активном сукобу са Русијом улази тек у „топ три“ приоритета према речима пензионисаног генерала. Разматрајући ове речи у контексту јавних излагања неких од првих високих безбедносних званичника које је поставила Бајденова администрација по преузимању Овалног кабинета, као што су Аврил Хејнс и Вилијам Бурнс, чини се јасно да је курс обуздавања Кине и супротстављања расту њене регионалне и глобалне моћи приоритетни задатак САД, чак и у светлу руско-украјинског рата који нам се дешава пред очима, будући да је у перспективи управо Кина, а не Русија, препозната као кључни и главни потенцијални изазивач Сједињених Америчких Држава у глобалној арени међународних односа.

Додатно, Петреус је говорио и о поукама рата у Украјини, и неопходности да се изврши својеврсна „трансформација“ војске САД, која би морала бити припремљенија за ратовање у „новој стварности рата“. Ова трансформација подразумевала би прелазак са концепта који прописује „масовност и учешће огромног броја људи“ у нешто другачији концепт који би омогућио већи степен „прикривености“. Из његове перспективе, рат у Украјини потврдио је пословичну хладноратовску претпоставку да „све што може да се види, може и да се гађа, а све што може да се гађа може и да се убије“, те тенденција трансформације треба да буде таква да смањи рањивост коју доноси масовност и „лака детекција“. Напорима описаним од стране пензионисаног генерала свакако ће у многоме допринети и нови, рекордни, буџет намењен војсци Сједињених Америчких Држава која ће следеће године на располагању имати буџет увећан за око осам процената, судећи према донекле конзервативним пројекцијама Конгреса. Како је саопштено прошле недеље, за потребе војног буџета Сједињене Америчке Државе издвојиће у 2023. години невероватних 858 милијарди долара, што је за чак 45 милијарди више од онога што је из Беле куће тражено прошле године. Представнички дом Конгреса већ је усвојио предлог акта који предвиђа ово рекордно давање у 2023. години. Оно што је веома занимљиво јесте да, поред очекиване ставке у војном буџету која предвиђа помоћ украјинској борби против Русије, постоји и ставка којом се предвиђа „помоћ Тајвану који се суочава са кинеском агресијом“.

Из Петреусових изјава можемо да закључимо да се Сједињене Америчке Државе активно припремају за одбрану статуса једине светске суперсиле, и да никакав „миран“ пристанак на потенцијалну поделу глобалне моћи и зона утицаја једноставно није опција за садашњу америчку администрацију. Још и пре самог почетка руске инвазије на Украјину естаблишмент председника Бајдена јасно и експлицитно је детерминисао будуће тежишне циљеве спољне политике најмоћније силе света који предвиђају обуздавање раста утицаја и глобалне моћи свих потенцијалних изазивача, са посебним акцентом на Кину која је перципирана као кључни ривал у будућности. У складу са тим, можемо очекивати и даљи раст америчког војног буџета који и сада свакако далеко надмашује комбиноване војне буџете свих осталих земаља које се налазе међу десет са највећим давањима за војску! Поређења ради, други највећи војни буџет има управо Кина, која за овај сегмент издваја нешто мање од 300 милијарди долара годишње, док је процењени војни буџет Руске Федерације „тек“ нешто више од 60 милијарди долара.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here