Home АНАЛИЗЕ Поверење као основни ресурс стабилности руског друштва у условима институционалних трансформација: социолошки...

Поверење као основни ресурс стабилности руског друштва у условима институционалних трансформација: социолошки аспект – I

454
0

Др Л. У. Курбанова, доктор социологије,

Чеченски државни универзитет „А.А. Кадиров“

Садашње стање руског друштва, а посебно чеченског друштва, окарактерисано је алармантним фактором који се манифестује у виду кризе поверења у институције власти (политичке, државне и правне институције). То изазива социјалну анксиозност и несигурност у друштву. Резултати истраживања које је пре годину дана спровео Центар „Левада“ на тему поверења у институције власти у земљи указују на изузетно низак ниво поверења у најдемократичнију институцију – Државну думу. Друго место по поверењу заузеле су локалне власти. Експерти наведене резултате приписују кадровској политици „вертикале“, као и чињеници да људи често играју само номиналну улогу у самој власти.

Слаба развијеност политичке културе у друштву је последица слабе мотивације значајног дела становништва за учешће у формирању грана власти. „Они горе знају шта је исправно“ – став је који у јавности подржава друштвено сећање на прошлост које, међутим, често има и конструктивну улогу, кроз јачање „хоризонталне“ везе међу људима и механизма међугенерацијске интеракције.

Већина традиционално присутних друштвених институција, попут породице, крвних и родбинских веза, образовног система, васпитања и културе рада, војске, средстава јавног информисања (СЈИ), удружења цивилног друштва, тренутно се налазе у стању кризе услед не само глобалних светских процеса, већ и значајних трансформација које се одвијају у руском друштву. Овај процес није могао да не утиче и на чеченско друштво.

У контексту сложених процеса, неколико генерација младих Чеченске Републике одрастало је на прекретници историје земље, народа, геополитичких сукоба, друштвено-економских реформи и духовних и моралних искушења. На тој раскрсници измештања култура и идеологија у савременом чеченском друштво настала је друштвена разноликост постојања и односа међу појединцима у друштву. Истовремено такође доминира управо криза поверења у формалне институције власти. Ово сложено социо-психолошко и културно стање друштва доводи до осећаја друштвене беспомоћности и „кидања система у корену“.

Поверење у политичке институције моћи је најважнија културна и морална норма, која се преноси социјализацијом у раним фазама живота појединца, допуњавајући на тај начин арсенал вредности када је реч о традиционалној култури. Гради се кроз друштвено памћење људи, и то кроз сећања, нормативни бонтон, те кроз устаљене форме и стереотипе комуникације.

Не само култура, већ и друштвено искуство, религија, те верске норме и праксе, могу послужити као услов за одржавање социо-психолошке равнотеже у временима политичке кризе и неповерења друштва у институције власти. Оне формирају својеврсни „друштвени јастук преживљавања“, толеранцију, и стога релативну стабилност.

Како бисмо идентификовали механизме адаптације у контексту кризе институционалног поверења, спровели смо студију у којој смо настојали да идентификујемо утицаје различитих културних и цивилизацијских токова – етничке, арапско-муслиманске, европске и руске културе, у оквиру којих се одвија трансформација норми и вредности у свести омладине Чеченске Републике. Истовремено, треба узети у обзир да се савремено чеченско друштво тренутно суочава са мешавином различитих временских раздобља, при чему у његовом развојном путу коегзистирају традиција и модерност. Традиционална природа људске интеракције очувана је у руралним срединама у различитим облицима интеракције (комшијски односи, познанства, комуникација), као и у ритуалној сфери, без обзира на врсту повода (сахране, венчања). Модернизација је, у већој мери, захватила урбане средине, као и услужни сектор и културу комуникације међу младима.

Социолошко истраживање је спроведено у форми дубинских интервјуа, који су бележени диктафоном. Интервјуи су се дотакли значајних аспеката живота младих, попут односа према националној култури, историјској прошлости, сећању на своје претке, толеранцији, трпељивости према „другом“, љубави према свом граду и републици, степену религиозности, као и позиције вере у свакодневном животу и поверења у власти и правне институције. Испитаници, међу којима су били студенти, медицинска сестра, бизнисмен, запослена лица у државном и НВО сектору, грађевинар, незапослено лице, пословођа на градилишту, кројачица, привремено незапослено лице, радник на грађевини, и друго, потицали су, дакле, из различитих социјалних група.

Испитаници су врло радо пристајали на интервју, мада су услови снимања интервјуа диктафоном изазивали крајњу неугодност – реакција испитаника варирала је од категоричког одбијања да буду интервјуисани, до постављања питања попут: „Ко ће ово да слуша?“, „Где ће ово бити објављено“ и давања одговора попут „Не бих, стварно, не желим да неко чује мој глас“; „Само не постављајте политичка питања, на то нећу одговарати“, и тд. Током истраживања, идентификовано је неколико индикатора, који би, по нашем мишљењу, могли да илуструју колико одређене етничке вредности, те морални и верски кодекси, грађански ставови и друштвене праксе одговарају/не одговарају испитаницима. Међу испитаницима нашло се и неколико појединаца који су дуго живели ван Чеченије (у Европи и другим регионима РФ), а који су се неколико година раније вратили кући. Упоредне карактеристике испитаника два друштвена слоја (оних који су боравили ван Чеченије и оних који су боравили само у Чеченији), могле би, делом, послужити као критеријум за дефинисање критеријума приликом анализе њихових рационалних процена свог начина живота, вредности и мотивације за деловање у националном окружењу, као и степена и нивоа поверења/неповерења у институције власти, како у самом региону, тако и у целој земљи.

На нивоу етничког идентитета уопштено, сви испитаници су приказали свој однос према домовини – Чеченији, својим културним обичајима и традицији са ентузијазмом и у родољубивом стилу. Међутим, када су вршили процену могућности социо-психолошке и правне адаптације у савременој Чеченији, ентузијазам за културне промене и колективно сећање доживљава нагли пад.

–           „Овде је тешко наћи нормалан посао, чак и просечан посао, не нужно државни. Осим уколико имате везу и познанства. Завршила сам Геолошко-економски факултет, смер монтажа и рад на нафтним и гасним пољима, радила сам годину и по дана у струци, а онда су почели проблеми са исплатама, затим банкрот; сада радим као инжењер заштите од пожара и заштите на раду, на државном буџету. (Лема, 29 година)

–           „Рођена сам у иностранству, у Европи, јер су моји родитељи тамо отишли током рата. Ту сам и студирала. Када смо стигли у Грозни, у Чеченију, било ми је тешко јер нисам знала чеченски језик. Да, лакше је било тамо (у Европи, прим. аут.) него сада у Чеченији, тамо сам одрасла, навикла сам на њихову традицију, на европски живот“ (Иман, 23 године)

–           „… ја вероватно имам више замерки према својој отаџбини, јер када их имате, лакше можете рећи – да, то је моја домовина. Моји преци су живели сасвим другачије, али нећемо о томе, нећу да причам о томе. Сада ћу боље одговорити на питање: Ако у вашем пасошу пише да се Чечен, када напустите Чеченију, тада вам ваша држава ни на који начин не може помоћи; колико год да си у праву, мораш да шеташ и да се свега плашиш, а када си у Чеченији, не плашиш се тога, али се плашиш основног – да ће ова држава пасти на тебе.

Нисам хтео да говорим о томе; да будем искрен, ништа ме не држи овде. Гледам људе, на пример, имао сам друга који је био фризер, отишао је иако је његова отаџбина овде… Нема сврхе више… Када се ваш мозак не одмара, то се већ аутоматски може назвати преживљавањем. Породичан човек – он тражи место за себе. Ја се, да будем искрен, већ приближавам тој тачки… потражите други регион на мапи света, неку нормално друштвено развијену земљу“. (Ислам, 30 година)

–           „… брине ме овај живот, како се развија већ за мене. Размишљам како ће бити у будућности, како ће држава утицати на тебе – можда на лош, можда на добар начин, сигурно разумеш на шта мислим. Јер, тешко је живети у Русији, стално застајати, преживљавати, борити се… социјална стабилност, корупција – сви знају за то, али се плаше да то кажу. Јер, породице су нам изнад свега. Можда ће се временом све средити, сви тако мисле. Постоји ризик и страх да се једног дана једноставно нећеш вратити кући, а знаш да ти онда нико неће обезбедити породицу…“ (Хамзат, 30 година)

            Наведени испитаник затим брзо мења реторику у декларативно родољубиву:

–           „Чеченија је мој дом, моја домовина. Овде је моја породица, овде су моји рођаци. Мислим да ја треба да будем овде и да живим са мојом нацијом“.

–           „Ми смо Чечени. Имамо своје обичаје, своја правила и законе, своју традицију, и морамо их се придржавати. Ми, као чеченски народ, морамо другим народима показати своју најбољу страну“ (Иман, 23 године)

            Овакви „штамбиљи“, који демонстрирају приврженост „коренима“, карактеристика су свих испитаника. Хронолошки говорећи, индикативно је да су сви испитаници у разговори исказали такав став након или непосредно пре давања критичке процене стања у републици, а посебно када е реч о социјалној и правној неизвесности људи, тоталном присуству непотизма и „веза“ приликом проналажења посла или уписа на студије, присуству корупције, итд.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here