Home ИСТРАЖИВАЊА Специјална војна операција у Украјини: исходи и перспективе након прве године рата...

Специјална војна операција у Украјини: исходи и перспективе након прве године рата I

2474
0

Баранов Андреј Владимирович, Кубански државни универзитет, Краснодар, Руска Федерација

Сврха овог прегледа јесте – да се спознају резултати прве године специјалне војне операције (у даљем тексту: СВО) у Украјини, започете 24. фебруара 2022. године, као и да се да оцена перспектива будућих војно-политичких процеса.

Главна пажња посвећена је војно-политичким аспектима проблема, базираним на цивилизацијском проступу. Сукоб у Украјини је сложен сукоб. Формиран је дифузијом сукоба, при чему је специфичност њихове интеракције одређена структуром политичких могућности учесника сукоба. Састави актера сукоба, њихове базе ресурса, као и „дневни ред“ конфронтација, не могу се свести на један аспект, већ им се приступа из више аспеката – цивилизацијског, етничког, конфесионалног, међународног, економског, социјалног, и тд. У таквим сукобима нема изражене доминантне, али се може пратити главна линија конфронтације, око које се креирају (агрегирају) сукоби. Личне политичке сегментације се у великој мери поклапају са етничким и верским. Већ од 2013. године, сукоб се убрзо интернационализује, те се трансформише у ривалство светских сила (САД, ЕУ, РФ) и регионалних играча (Турска, Пољска, и др.) на територији Украјине. Услед тога, формира се цивилизацијски сукоб, који је по својим узроцима и манифестацијама квалитативно дубљи од првобитног, политичког. У случају Украјине, реч је о борби западне и руске цивилизације за ближу и врло важну периферију језгра, за „земље осеке“, чија реинтеграција у Русију повећава потенцијал руског друштва и државе. Подсетимо се чувене опаске Хилари Клинтон из 2012. године: „Уочавао одређени помак ка ресовјетизацији региона… [територије бившег СССР]. Знамо шта је циљ и покушавамо да развијемо ефикасне начине да га успоримо или спречимо“. Односно, од фебруара 2014. године, сукоб у Украјини добија геополитички карактер и  размере.

Поента није у идеолошком позиционирању Руске Федерације (које је сада нејасно изражено), већ у вечној русофобији Запада, њеној неспособности да прихвати било који режим у Русији, осим прозападног. Сједињене Америчке Државе и земље Запада у целини, постепено губећи способност економске и политичке доминације у свету, журе да победе могуће конкуренте и посебно државе које нису довољно идеолошки лојалне (Русија, НР Кина, Иран, и др.). Страхујући од вођења нуклеарноф рата пуног обима против Русије, Запад спроводи хибридни рат. Од 1990-их година до данас, Запад користи слабе, али лимитрофне државе – Украјину, Грузију, Молдацију, и друге, како би Руску Федерацију увукао у дуги рат „за гладовање“. Спољни актери (САД, ЕУ, НАТО) су заинтересовани за што дуже одуговлачење сукоба, борбу за исцрпљивање Русије, што одговара логици „теорије хаоса“ Стивена Мана.  Истовремено, фактор времена у сукобу нулте суме постаје од кључног значаја.

Западне земље су, природно, Црноморски регион одабрале као главни полигон за конфронтацију. Црноморски регион Русији даје излаз на Средоземно море, и даље на Атлантски и Индијски океан, те пружа најпогоднији транзитни пут из Европске уније у земље Далеког истока. Такав приоритет Запада не искључује покушаје да се Русија увуче у оруђане сукобе и у другим правцима (Казахстан, Грузија, Нагорно Карабах, и тд.).

Нова ескалација оружаног сукоба у Донбасу почела је 2021. године. То се, по нашем мишљењу, може образложити следећим разлозима:

– намера земаља Запада да исцрпе Руску Федерацију економским санкцијама и војним акцијама, да постигну макар одустајање РФ од подршке Донбасу, уз свргавање председника Русије Владимира Владимировича Путина, а као максимум – извођење радикалне политичке преоријентације Русије ка прозападном правцу и њено распарчавање;

– стремљење земаља Запада да повећањем војних поруџбина и освајањем нових тржишта избегну нову светску економску кризу;

– НАТО тестира нове врсте наоружања и методе ратовања на територији Украјине;

– консолидација етнократског и ауторитарног режима Украјине на антируској основи, захваљујући западним кредитима и инвестицијама; и

– настојања земаља Запада и Украјине да Донбас, а шире и читаву Новорусију, претворе у „Дивље поље“ које ће, ако Русија успе у својим циљевима, представљати потпуно разорену, неисплативу територију.

У априлу 2021. године, ова провокација је пропала. Земље НАТО и Украјина планирале су сличне акције за крај фебруара 2022. године, планирајаћу да нападну републике Донбаса и поразе их у кратком року, пре доласка руске помоћи. Тада је планирана инвазија Украјине на Крим.

Стога, спровођење СВО је био изнуђен, али закаснели корак Русије да спречи агресију Запада и заштити ДНР. У свом обрађању Русима 24.02.2022. године, председник Руске Федерације Владимир Владимирович Путин је за СВО рекао следеће: „Њен циљ је да заштити људе који су били изложени злостављању, геноциду од стране кијевског режима, које траје већ осам година. Због тога ћемо настојати да демилитаризујемо и денацификујемо Украјину, као и да приведемо правди оне који су починили бројне крваве злочине против цивилног становништва, укључујући и грађане Руске Федерације“. Окупација украјинских територија није укључена у планове Русије, а залаже се за право народа Украјине на самоопредељење. Русија не мође да дозволи појаву нуклеарног наоружања у Кијеву, те ширење НАТО на Исток на рачун Украјине.

Овој стратешкој одлуци претходило је признање ДНР и ЛНР од стране Руске Федерације 22. фебруара 2022. године и потписивање споразума о сарадњи са њима. Карактеристично је да су председник Русије и руководство Државне думе РФ објаснили да признају ДНР и ЛНР у предратним границама из 2014. године. Вероватно је да је одређени део руских државних службеника покушао да ограничи помоћ Донбасу de facto границама.

Почетна фаза СВО (у трајању од 24. фебруара до средине марта 2022. године) одвијао се по сценарију прилично брзог успостављања руске војне контроле у Херсону и већем делу Запорожја, те деловима Кијевске, Черниговске, Сумске и Харковске области. Нуклеарне електране у Чернобиљу и Енергодару стављене су под руску контролу. Прибављени су докази о намери Украјине да произведе нуклеарно оружје, као и о извођењу изузетно опасних експеримената у америчким биолошким лабораторијама на територији Украјине.

У првој фази СВО, украјинске снаге су релативно брзо истеране из северних региона ЛНР и југозападних региона ДНР. У овом периоду (10. март), ослобођена је Волноваха, а такође је и опкољен врло значајан град, Мариупољ (02. март). Борбе за Мариупољ су настављене све до његовог ослобођења 16. маја. Ослобођена је скоро цела територија ЛНР, те су почеле дуготрајне борбе за англомерацију градова Северодоњецк и Лисичанска, које су окончане до 25. јуна 2022. године. Укупно је ослобођена скоро цела територија ЛНР и око 56% територије ДНР, то јест – њен најнасељенији део.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here