Проф. др Миша Стојадиновић
Колико су само грађани Судана били у заблуди када су хиљаде демонстраната, заведени садашњим политичким вођама који се налазе у сукобу, током велике политичке кризе средином октобра 2021. године затражили да војска преузме власт.
Читава историја Судана досеже и до више две хиљаде година у прошлост и обележена сталним сукобима и нестабилностима који су резултирали многобројним људским жртвама. Подсетимо се да је Судан стекао независност 1956. године, при чему су одмах након тога политички немири су дестабилизовали читаву земљу. Тек је војним ударом и преузимањем власти од стране Омара ал-Башира дошло до одређене минималне стабилизације земље. Међутим, чак и тада ситуација никада није била у потпуности мирна јер је од 1983. па све до 2005. године дивљао грађански рат. После тога је побуњеницима мировним споразумом загарантовано право на референдум, који је и одржан 2011. године, чиме Јужни Судан проглашава независност.
Тиме се историја сукоба није завршила. Очигледно је у овој земљи државни удар успостављен као начин смене власти, што је у великој мери допринело даљој дестабилизацији земље. Када је смењен дугогодишњи председник Омар ал-Башир 2019. године земља је ушла у двогодишњу транзицију испуњену бројним кризама. Када је војна елита у Судану након неуспелог државног удара, иза кога се сумњало да стоје снаге лојалне претходном председнику, затражила реформу Коалиције за слободу и промене, укључујући и промену кабинета, грађански лидери су се супротставили томе. Демонстранти који су подржавали војску су окупили и уз поклич ,,доле влада глади“ позвали генерала Абдела Фатаха Ал-Бурхана да преузме власт, што је и учињено, нови државни удар је извршен. Сада само пар година касније Судан је поново у пламену, дојучерашњи савезници су се нашли на супротним странама и сукоб је изнова започео.
Сам сукоб је избио између начелника суданске војске Абдела Фатаха Ал-Бурхана, председника суданског Сувереног савета, и Мохамеда Хамдана Дагала, његовог заменика и вође паравојних јединица Снага за брзу подршку (РСФ). У овом сукобу војске у снага РСФ-а који дивља Картумом и другим градовима у само месец дана страдало више стотина особа, а повређено је више хиљада грађана, при чему је у току масовна евакуација грађана из других земаља, док се о укупним жртвама и настрадалима још увек спекулише. Оно што обесхрабрује је што се ни једна страна не либи коришћења артиљерије у густо насељеним местима. Сукоби, који су најпре започели у Картуму, а затим се раширили у Дарфуру и другим местима, су читаву земљу ставили у ратно стање испуњено страдањима и разарањима. Такозвани покушаји примирја двеју сукобљених страна се никада нису остварили, при чему је увек она друга страна крива за неуспех. Нереди који су се раширили на целу земљу су довели до тога да је све већи број извештаја међународних организација о убиствима, пљачкањима и уништавањима. Тренутни циљ успостављена било каквог мира између двеју зараћених страна можда јесте неки вид решења који би спречио даља разарања и страдања. Међутим, на дуже стазе, водећи се историјатом земље једино дугорочно решење јесте демократских институција којима би се народ активније укључио у избор власти, а не да се промена власти дешава искључиво силом. Када су покушаји да се пређе на демократску владу предвођену цивилима посрнули након Башировог пада, коначан обрачун се чинио неизбежним, а дипломате у Картуму су почетком 2022. упозориле да се плаше таквог избијања насиља. У недељама пре избијања сукоба тензије су додатно порасле и тиме је рат у Судану настављен. Последњи покушај за демократску владу је пропао услед константне борбе за моћ у Судану.
