Home АНАЛИЗЕ Нови буџет Европске уније: нужни компромис и интегрално европејство

Нови буџет Европске уније: нужни компромис и интегрално европејство

714
0
Foto: Pixabay
Foto: Pixabay

Аутор: Драган Станар

После дугих и напорних преговора, међусобних условљавања и мучног тражења минималног компромиса који би био прихватљив за све земље Европске уније, Европски парламент коначно је средином децембра усвојио нови буџет ЕУ. Нови европски буџет, који обухвата период од следећих седам година, назван је историјским од стране званичника у Бриселу, не само зато што предвиђа додатни Next Generation EU пакет од 750 милијарди евра за санацију економских последица изазваних Ковид-19 пандемијом, већ и зато што је „темељ за зеленију и правичнију Европу“, како је закључио Давид Сасоли, председник Еворпског парламента. Укупан износ новоизгласаног буџета ЕУ износи 1,8 трилиона евра, односно нешто изнад 1,1 трилион евра основног буџета плус поменути пакет од 750 милијарди евра за економски опоравак пост-Ковид Европе. И поред чињенице да је сам буџет изгласан са убедљивом већином гласова посланика Европског парламента (548 гласова за, 81 против и 66 уздржаних), постоје одређене контроверзе и веома интересантни аспекти услова доношења новог европског буџета.

Сам износ буџета, као и његова структура, није представљао тачку спорења између земаља чланова Европске уније, што је уобичајен и очекивано најчешћи проблем код усвајања буџета. Једини изузетак представљало је иницијално неслагање између богатијих земаља севера и сиромашнијих земаља југо-истока Европске уније око питања структуре пакета од 750 милијарди евра за санацију економских последица пандемије – док су се снажније економије ЕУ залагале за висок проценат кредита у средствима пакета, оне слабије и угроженије економије су природно инсистирале на већем проценту бесповратних грантова. Коначно, решење које је задовољило све чланице било је око 310 милиона евра у форми грантова, док је остатак средстава планиран у виду кредита. Оно што је заправо представљало тачку спорења око буџета, која је у једном тренутку претила да доведе у питање његово благовремено усвајање, јесу својеврсне „клаузуле“ на којима је инсистирала већина земаља ЕУ, а које су биле неприхватљиве двема чланицама – Мађарској и Пољској. Наиме, први предлог буџета предвиђао је механизме којима би се повлачење средстава из буџета условљавало постојањем „владавине права“ у земљи чланици, односно поштовањем кључних европских вредности које укључују слободу штампе као и независност судства у земљама чланицама Уније. Овакво условљавање било је неприхватљиво Мађарској и Пољској, које су претиле стављањем вета на било какав покушај кондиционирања коришћења средстава из заједничког буџета „политичком идеологијом“, док је сам механизам од стране Будумпеште и Варшаве експлицитно називан „политичком уценом“.

Компромис који је напокон постигнут и који је омогућио коначно усвајање новог европског буџета резултат је тешких преговора Мађарске и Пољске са осталим земљама чланицама, нарочито Немачком која је у тренутку изгласавања буџета била  председавајућа Савета Европске уније. (Од 1. јануара председавајуће место је заузела Португалија). По виђењу експерата за право ЕУ, европски лидери били су принуђени да „елиминишу механизам који је био замишљен као гаранција поштовања владавине права и да га претворе у ‘оружје крајње нужде’“. Овај механизам није међутим у потпуности елиминисан, већ само формално суспендован, док се очекује да се о њему изјасни и Европски суд правде. Очекивано, овакав исход дочекан је са одушевљењем Варшаве и Будимпеште који тумаче усвајање буџета без спорног механизма као велику победу. Пољски премијер Моравијецки подвукао је да су у коначном договору испуњени сви захтеви његове земље, док је његов мађарски колега Орбан чак става да су ове две земље „спасиле јединство Уније“. Наравно, постоје гласови и оних незадовољних, нарочито из Француске и Немачке који виде овакву одлуку као увод у „кризу европске владавине права“ и даље кршење људских права у Пољској и Мађарској.

Криза која је претходила усвајању буџета Европске уније ипак је значајнија него што се можда на први поглед чини. Спорења око механизама буџета између земаља чланица ЕУ нису искључиво економске природе, већ дубоко политичке, а у ширем смислу и идентитетско-културолошке. Питања друштвених вредности и заједничке политичке идеологије која је у директној и уској корелацији са њима јесу питања заједничког политичког идентитета свих становника Уније. Европска уније очигледно улази у зрелу политичку фазу у којој је нужно конституисање макар минималног интегрално европејства, односно макар минималне платформе заједничког политичко-вредносног идентитета свих њених грађана. Оно што је започело као економска унија нужно стреми ка политичко-културној унији која подразумева кључне заједничке вредности којих очигледно тренутно нема. Орбан је у праву када истиче да спор око буџета није било финансијско питање, већ питање центра моћи Европске уније – да ли су то европске институције у Бриселу или земље чланице? За стварање интегралног европејства унутар Европске уније, које би подразумевало конституисање минималног заједничког политичко-вредносног идентитета неопходно је да моћ буде централизована у бриселским институцијама, а ово је нарочито важно после Брегзита. Иницијални предлог буџета према којем би се повлачење средстава условљавало поштовањем одређених „кључних“ вредности представља управо покушај централизовања финансијске моћи (која би представљала потку будућем политичком, културном и сваком другом централизовању моћи) у Бриселу, јер би заједничка финансијска средства могли да користе само они народи који су истински „европски“. За сада, Мађарска и Пољска успеле су својим ветом да спрече такав сценарио и онемогуће оно што су перципирале као политичку уцену. Међутим, веома је тешко очекивати да ће ЕУ моћи да оствари своју јасну стратешку намеру позиционирања Уније као озбиљног центра моћи у мултиполарном свету XXI века, уколико не успе да оствари политичко-вредносни јединство унутар Уније и бар минимално интегрално европејство. Без тога неозбиљно би било очекивати Брисел као глобалног ривала Вашингтона, Москве, Пекинга, Њу Делхија, итд. Европска унија ће у својој легитимној стратешкој трци ка постајању глобалним центром моћи у будућности морати да се суочи са избором између „лабаве“ и децентрализоване уније у садашњем (можда и проширеном) саставу, и централизоване и унитарне уније у доста редукованом облику. Неславни југословенски покушај насилног и принудног стварања заједничког, интегралног, политичког идентитета различитих народа показао је све изазове и катаклизмичке опасности које доноси инсистирање на јединству и „кључним“ заједничким вредностима. Надамо се да је Европска унија способна да учи на туђим грешкама и да закључи да би насилна „евопејизација“ земаља чланица била најпогубнија опција.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here