Home АНАЛИЗЕ Америчка обавештајна заједница – пост-Трамповски повратак на стари курс

Америчка обавештајна заједница – пост-Трамповски повратак на стари курс

6214
0
Foto: Pixabay
Foto: Pixabay

Аутор: Драган Станар

Посматрајући водеће глобалне силе, политички аналитичари веома често прибегавају синтагми „озбиљне државе“. „Озбиљност“ великих сила у великој мери заснована је на постојању јасног и видљивог државничког континуитета у вредностима, интересима и нарочито спољној политици. Без обзира на то која и каква политичка опција заузме позиције политичке моћи, промене које можемо очекивати нису парадигматске, већ се дешавају у пажљиво конструисаним границама националног интереса и континуитета вредности. Зато је и транзиција власти лака, мирна и безболна, док сама професионална структура државног апарата остаје релативно непромењена и стабилна, будући да промена власти не означава било какву велику промену политичког курса. Сада већ бивши амерички председник Доналд Трамп представља један веома редак изузетак од правила „озбиљности“ највеће глобалне силе, Сједињених Америчких Држава, јер је политика коју је настојао креирати (више него што је уопште реално имплементирао) излазила из оквира континуитета политичког курса САД, и претендовала да означи парадигматску промену једног политичког система. Стога је и цео мандат Трампа, укључујући и, до сада  незамисливе, сцене које су обележиле изборни и пост-изборни период у Вашингтону, одударао од стандардних и уобичајених процедура и образаца поступања у америчком политичком животу.

Готово да нема сегмента државног апарата Сједињених Америчких Држава који није искусио озбиљне турбуленције које је донео боравак Трампа у Овалном кабинету. Трампова самосвојна политика изнедрила је мноштво одлука које нису биле у складу са општом политичком стратегијом, пажљиво конструисаном деценијама уназад, која је представљала потку континуитета америчког политичког идентитета. Стога је и сваки излазак из трачница онога што је „нормално“, очекивано и прихватљиво за америчку политику означен „ненормалним“, сулудим и коначно неприхватљивим. Без обзира на то да ли говоримо о унутрашњој или спољној политици, заокрети које је креирала Трампова администрација једноставно су одударали од устаљеног и прихваћеног обрасца и наратива америчке политике, интереса и вредности (не улазећи овде у вредносну оцену Трампове политике). Сасвим је природно било очекивати отпор сваком мењању курса на сваком нивоу државног апарата САД који почива на поменутој „озбиљности“, тј. континуитету и окамењеним границама онога што је прихватљиво као америчко, будући да се од озбиљних професионалаца унутар државне службе и очекује да „надживе“ сваку политичку власт. Имајући ово у виду, целокупан ток Трамповог мандата обележен је логичним сукобима председниковог кабинета са обавештајном заједницом, која у готово свакој држави света представља најконстантнији, најтврђи и најконзервативнији сегмент целокупног државног апарата који почива на оданости државним и националним интересима, далеко изнад било какве дневне политике. Оваква природа обавештајне заједнице и условљава нужну фрикцију са сваком наглом и драстичном променом политичког курса, јер се она и доживљава као мета-политички гарант и темељ стабилности и континуитета нације и државе. Ово је нарочито евидентно уколико се политички курс окреће од старих и традиционалних непријатеља и деценијских примарних објеката рада обавештајних агенција.

Разумевање Трампових односа са обавештајном заједницом САД немогуће је без разумевања саме комплексности и својеврсне омнипрезентности ове структуре. Америчка обавештајна заједница (U.S. Intelligence Community) представља удружење свих агенција и организација које спроводе обавештајне послове у Сједињеним Америчким Државама и у иностранству за потребе председника, конгреса, начелника Генералштаба и осталих клијената, свим облицима прикупљања података (SigInt, ImInt, MasInt, HumInt, OsInte и GeoInt). Из овакве дефиниције можемо наслутити опсег и слојевитост деловања обавештајне заједнице најмоћније земље света, а изузетан (готово бесконачан) обим њеног интересовања потврђује и њена структура. Обавештајну заједницу САД чини чак 18 различитих организација, које функционишу независно једна од друге, али заједно чине моћан обавештајни апарат који је на услузи америчком политичком и безбедносном естаблишменту. Од укупног броја организација унутар обавештајне заједнице, две агенције функционишу независно – Директорат обавештајних служби (ODNI/DNI) који надгледа и координише обавештајну заједницу и Централна обавештајна агенција (CIA), свакако најпознатији елемент обавештајне заједнице (иако би CIA дакле хијерархијски требала бити подређена DNI, ово у пракси и не изгледа баш тако). Очекивано, чак девет организација у обавештајној заједници функционише под окриљем Министарства одбране (Defense Department) САД – Обавештајна агенција МО (DIA), Национална безбедносна агенција (NSA), Национална геопросторна обавештајна агенција (NGA), Национална канцеларија за извиђање (NRO), и пет обавештајних видовских јединица војске: копнене војске (G-2), ваздухопловства (USAF ISR), морнарице (NI), маринаца (MCIA), и новоформираних свемирских снага (USSFI). Коначно, овај робустан систем заокружује укупно седам елемената који припадају другим министарствима и агенцијама – популарни Федерални биро за истраге Министарства правде (FBI), Канцеларија за обавештајне и контра-обавештајне послове Министарства енергетике (DE OIC), Канцеларија за обавештајне послове и аналитику Министарства домовинске безбедности (DHS OIA), Обавештајна агенција Обалске страже (CGI), Канцеларија за обавештајне послове националне безбедности Управе за сузбијање наркотика Министарства правде (DEA ONSI), Биро за обавештајне послове и истраживање Државног секретаријата (INR) и Канцеларија за обавештајна питања и аналитику Министарства финансија (OIA). Очигледно, целокупан управни систем у САД у потпуности је „покривен“ обавештајном активношћу, нарочито после 2001. године, када је велики број наведених агенција и канцеларија формиран, а кључну улогу у контроли и координацији игра Директор обавештајних служби, који је у директном контакту са председником.

Однос Трампа са обавештајном заједницом током целокупног мандата у многоме је обликован извештајима елемената заједнице о, сада већ чуваној, руској умешаности у председничке изборе 2016. године на којима је Трамп победио Хилари Клинтон. Први сусрет новоизабраног председника са представницима обавештајне заједнице био је јасна назнака онога шта ће се дешавати следеће четири године, будући да су тројица људи са којима се састао Трамп (Коми FBI, Бренан CIA и Клепер DNI) били по његовом мишљењу укључени у шпијунирање и минирање његове председничке кампање. Велика доза неповерења и анимозитета према обавештајној заједници, чини се, није напустила бившег председника до краја његовог боравка у Белој кући, због чега је веома често од стране обавештајне заједнице био називан параноичним. Током мандата, Трамп је оптуживан за политизацију обавештајне заједнице, именовање некомпетентних, политички подобних и лојалних, особа на важна места у обавештајном систему (Ретклиф, Гренел, итд.), сукоб интереса у вези са приватним војним компанијама (DynCorp), недостатак безбедносне културе и просто дубоко неразумевање безбедносне политике и обавештајног система. Са друге стране, председник је искористио готово све доступне механизме да не остане дужан „нелојалној“ и „непријатељској“ обавештајној заједници – оглушивао се на њихове препоруке (највише у вези са питањима Русије), јавно их дискредитовао и понижавао (чак им експлицитно саветовајући да се „врате у школу“), (не)свесно јавно откривао осетљиве обавештајне податке, итд. Без обзира на то што функција председника САД заиста објективно представља најмоћнију функцију на планети, чини се да ни она није ни приближно довољно моћна да гарантује успех у сукобу са обавештајном заједницом. Стога нема сумње да ће бивши председник Трамп пораз на изборима, макар делимично, приписати и деловању нелојалних обавештајних елемената.

Једно од централних питања за новог председника САД, Џозефа Бајдена, јесте како поправити до темеља уздрман однос између Беле куће и обавештајне заједнице. Иако би се на први поглед то могло учинити као веома тешко и напорно путовање ка обнови пољуљаног поверења и неопходне синергије политичког одлучивања и професионалне експертизе, сви су изгледи да то неће бити баш тако. Разлог зашто је за очекивати да обавештајна заједница у рекордном року поново постане главни ослонац Беле куће после четири године анимозитета и међусобне антагонизације, јесте што по среди није био структурални већ лични проблем. Током Трамповог мандата није се формално променило готово ништа важно у структури, улози и функционисању обавештајне заједнице (осим додавања свемирског USSFI), те је на Бајдену сада „само“ да заслужи њихово поверење и оданост кроз одговарајућа именовања. Нови председник кренуо је управо у том правцу, именовавши бившу директорку (другу по рангу, испод поменутог Бренана) ЦИА-е Аврил Хејнс за нову Директорку обавештајних служби, која ће координисати рад осталих 17 институција у заједници. Овим именовањем (које се догодило и поред предлога за новог директора ЦИА-е), Бајден је јасно дао до знања да ће један од тежишних задатака његове администрације бити блиска сарадња са целокупном обавештајном заједницом, јер је управо преко ове позиције Трампова администрација настојала контролисати све делове заједнице које је сматрала „проблематичним“. Са друге стране, именовањем (за сада заправо номиновањем) бившег америчког амбасадора у Москви, Вилијама Бурнса на место директора ЦИА-е, Бајден јасно наглашава тежишно усмерење обавештајне заједнице – ка Русији и Кини, коју је Хејнс назвала новим „примарним циљем“, позивајући на „агресивнији став“ нове америчке администрације.

Иако после четири године Трампа, Бајден заиста није имао тежак задатак да се прикаже у бољем светлу у очима обавештајне заједнице, његов фокус на „традиционалне“ непријатеље Русију и Кину и заузимање оштријег и агресивнијег става према конкурентима у глобалној политичкој арени, представља најјачи адут у рукаву Беле куће у напорима да оснажи и побољша односе са овим кључним сегментом америчке државе. Обавештајна заједница ће сасвим сигурно снажно подржати овакав политички приступ, и свесрдно помоћи напоре новог председника да се супротстави интересима Кине и Русије по сваку цену, нарочито после одласка Трампове администрације коју је током целог мандата пратила „руска сенка“ из перспективе заједнице. Снажна кохезија између обавештајне заједнице и извршне власти свакако је изузетно пожељна и корисна за свако друштво, те ћемо извесно, макар у следеће четири године, сведочити много већој синергији у америчкој унутрашњој и спољној безбедносној политици. Глобална цена такве „нове“ политичке енергије, а свака политичка одлука има своју цену, остаје да се утврди у будућности, али се чини да улазимо у период интензивније русо и синофобије, те агресивније спољне политике Сједињених Америчких Држава. 

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here