Home АНАЛИЗЕ „Деполитизација“ и нови приоритети обавештајне заједнице САД

„Деполитизација“ и нови приоритети обавештајне заједнице САД

715
0
Foto: Pixabay
Foto: Pixabay

Аутор: Драган Станар

Један од основних стубова на којима почива сваки савремени демократски систем јесте принцип смењивости власти, који гарантује слободан избор грађанима и успоставља механизам контроле, одговорности и гласачког „кажњавања“ односно „награђивања“ одређених политичких програма или личности. Уобичајена динамика у данашњим демократијама јесте одржавање избора сваке четири године, где се вољом гласача потврђује континуитет постојеће власти, или се пак народ одлучује за нови, другачији приступ вођења земље одлучујући се за неку опозициону опцију. Принцип смењивости власти, који наравно имплицира и мирну транзицију власти, опште је прихваћен као интринзична вредност демократије и развијених политичких система, али је постојање сталног и функционалног државног апарата и институционалне структуре сачињене од аполитичких (макар у минималном смислу) професионалаца нужан предуслов овог принципа. И док се власт може мењати сваке четири године, или чак и чешће од тога, постојање стабилности и континуитета у систему који није везан за политичку орјентацију гарантује функционалност и континуитет државе. Свакако су кључни елементи таквог професионалног државног система, на који се ослања свако друштво, и његова безбедносна структура и обавештајна заједница, које су по својој природи нужно одвојене од унутрашње демократске политичке борбе.

Сада већ бивши амерички председник Доналд Трамп оставио је иза себе изузетно незадовољну и фрустрирану обавештајну заједницу, која је не само деградирана у хијерархији политичке моћи у САД, већ и у очима шире политичке јавности. Током целокупног мандата председника Трампа могле су се чути гласне поруке из обавештајне заједнице којим се указивало на политизацију система од стране Беле куће, на игнорисање препорука, јавно критиковање, одстрањивање политички неподобних, итд. Из перспективе заједнице, резултат ових процеса било је ефективно „утишавање“ обавештајне заједнице и креирање атмосфере која је онемогућила највишим доносиоцима политичких одлука да пред собом имају истините и обухватне извештаје који су плод мукотрпног обавештајног рада разгранатог система обавештајне заједнице у САД. У очима професионалаца, председник Трамп игнорисао је све оне информације које нису ишле у прилог његовој унутрашњој и нарочито спољној политици и његовом виђењу света, а својим политичким одлукама и постављањима ишао је ка томе да у потпуности онемогући такве гласове. Посебно увредљиви за припаднике обавештајне заједнице били су неретки јавни наступи председника САД у којима их је не само критиковао, већ се радије ослањао на информације које су му стизале од представника других држава, са нагласком на Русију и Путина, него на информације сопствених служби. Стога и не чуди што су номинације и именовања нових људи на кључна места за обавештајну заједницу од стране новоизабраног председника Џозефа Бајдена протекла у атмосфери јавног позивања и апострофирања нужне деполитизације целокупног обавештајно-безбедносног сектора.

Ова је тенденција нарочито наглашавана у номинацији и постављењу Аврил Хејнс за место директорке обавештајних служби и Вилијама Бурнса за место директора ЦИА (поред њих, значајна су и постављења новог секретара одбране Лојда Остина, државног секретара Ентонија Блинкена и националног саветника за безбедност Џејка Саливана). Нова директорка обавештајних служби САД (DNI)Аврил Хејнс више десетина пута подвукла је сервирање аполитичне истине доносиоцима одлука (speaking truth to the power) као њен основи и кључни задатак у будућем мандату на месту са кога ће имати директну комуникацију са председником Бајденом, у име целокупне обавештајне заједнице. Ова синтагма, која је постала својеврсна мантра, нове обавештајне реалности у САД, осликава оно што је препознато као кључни проблем у комуникацији са претходним естаблишментом – недостатак искрености и спремности да се Белој кући саопштавају истине у страху од политичких последица. Хејнсова, која је постала прва жена на челу обавештајне заједнице, долази на то место као особа од потпуног поверења председника Бајдена, са којим има дуго историју сарадње – од заједничког рада у Комитету за спољну политичку америчког Сената преко сарадње у Националном савету за безбедност до њеног постављења за заменицу директора ЦИА-е 2013. године (занимљиво да је Хејнс била и прва жена на тој позицији), за време Обамине администрације у којој је Бајден вршио дужности потпредседника. Овакав однос би очигледно требало да представља гаранцију искрености у односу између председника и обавештајне заједнице, и својеврсну „слободу“ у обраћању Белој кући који је очигледно недостајала у претходном периоду. Сама Хејнсова слови за изузетно аутентичну жену, јединствене биографије – по образовању теоријски физичар са дипломом правника престижног Џорџтаун универзитета, аутомеханичар и пилот, џудо мајстор која је била власница библиотеке и кафеа, виши научни сарадник Универзитета Колумбија и Универзитета Џон Хопкинс, члан Националног комитета за војску и још неколико управних одбора и саветничких група на националном нивоу.

У свом обраћању пред Комитетом за обавештајне делатности Сената САД, у својству номинованог кандидата за место директора обавештајних служби, Хејнсова је такође неколико пута нагласила примарну фокусираност на деполитизацију обавештајне заједнице у сервирање истине Белој кући. Кроз своје уводно излагање, али и кроз дискусију са сенаторима Рубином, Ворнером, Хајнрихом, Котоном, Колинсовом и осталима, нова директорка дала је скицу њене визије будућег рада обавештајне заједнице и будућих приоритета целокупног сектора. Упечатљив је свакако био њен веома агресиван став према Кини, који су поделили и сенатори чланови Комитета, коју је идентификовала као главног глобалног конкурента на економском, политичком и али и технолошком пољу. Много снажнији и „садржајнији“ обавештајни рад према Кини и њеном глобалном деловању на, чини се апсолутно свим пољима, очигледно ће бити приоритет новопостављене директорке Хејнс, која је најавила „еволуцију“ обавештајно-безбедносног односа према Кини у много „агресивнијем и асертивнијем“ смеру него што је то био случај под администрацијама претходних председника. Иако је Хејнсова поменули и ојачавање обавештајног рада и према Русији и Ирану, Кина ће евидентно бити у примарном фокусу у будућности. Секундарни фокус, али такође веома снажно најављен, јесте потреба уже и тешње сарадње обавештајне заједница са унутрашњим безбедносним службама која је очигледно деривирана из догађаја који су обележили изборе и пост-изборни процес у САД у последњих шест месеци. Посматрајући са неутралног становишта, намеће се закључак да је нова администрација Беле куће решена да осигура да се никада више ни по коју цену у америчким градовима не одигравају сцене из 2020. године, што би могло да уведе САД у доба много ригорозније и детаљније обавештајне делатности ка сопственом становништву, слично парадигматској промени коју је 2001. године означио Патриотски закон (Patriot Act).

Са друге стране, нови директор ЦИА-е, Вилијам Бурнс долази на ово важно место са педигреом дипломате од каријере, који је више од 30 година провео у дипломатској служби. Посебно важан сегмент његове каријере јесте рад на блискоисточним пословима од 2001. до 2005. године, као и време проведено на месту амбасадора САД у Русији, у периоду од 2005. до 2008. године. Бурнс, који је председник Карнегијеве задужбине за међународни мир, течно говори руски и арапски језик и представља једног од најбољих познаваоца тзв. „источних околности“ у спољној политици САД. Као и у случају Хејнсове, и код новог директора ЦИА-е може се препознати тежња ка агресивнијем и асертивнијем ставу обавештајне заједнице према „традиционалним супарницима“ америчке глобалне хегемоније. У текстовима објављеним у Атлантику токо 2020. године, пре избора и пре говора о номинацији за место директора ЦИА-е, Бурнс је оштро критиковао тадашњег председника Трампа и његову спољну политику, коју је перципирао као исувише попустљиву и политику која је „више наштетила америчким вредностима, имиџу и утицају него било која друга“. У тексту у којем је разматрао перспективе будуће америчке спољне политике, Бурнс се оштро противи трамповском „изолационизму“ и сматра да је једини исправан пут онај који се гради на три стуба – унутрашњом демократском обновом, стварањем чвршћих коалиција са међународним партнерима и супротстављање нарастајућем утицају Кине. Као и Хејнсова, Бурнс препознаје управо Кину као највећи и најважнији спољно-политички изазов сваке будуће америчке администрације. Интересантно је приметити и Бурнсов веома негативан став према Владимиру Путину, који има чак конотације и личног анимозитета, који веома јасно осликао у интервјуу Иану Бремеру у фебруару прошле године.

Именовање Аврил Хејнс и Вилијама Бурнса на чело две најзначајније институције у обавештајној заједници јасно осликава будућу орјентацију Бајденове администрације – апсолутни спољно-политички фокус на ограничавање глобалног раста Кине и веће ангажовање обавештајне заједнице на сузбијању унутрашњих политичких изазова и претњи америчкој демократији. Иако је још рано за анализе и прогнозе значаја овакве платформе за Србију и уопште Југоисточну Европу, јасно је да ће се сваки облик сарадње са Кином наћи под лупом америчког обавештајног система. Сваки вид „агресивног економског и технолошког“ ширења кинеског утицаја, како то виде нови шефови обавештајне заједнице, у региону могао би представљати „црвену заставицу“ за Сједињене Америчке Државе и озбиљан изазов за односе са најмоћнијом силом света. Често дефинисан као „малигни и токсични“ утицај Русије и Кине у региону евидентно ће бити сагледаван и кроз економску и, што је још важније, технолошку сарадњу са овим земљама, што може представљати озбиљну и тешку препреку у будућој сарадњи и напорима да се оснажи привреда и други сектори не-тако-богатих земаља Југоисточне Европе и свакако позива на много опрезније спољно-политичке односе са ове две земље, а нарочито Кином. Коначно, за потенцијално тумачење Бурнсових вредносни ставова и политичких перспектива Балкана, свакако није занемарљиво ни поменути да је садашњи директор ЦИА-е био први сарадник и помоћник државним секретарима Ворену Кристоферу и Медлин Олбрајт у периодима када је Стејт департмент под њиховим вођством водио изразито неповољну политику за Србе и Србију. 

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here