Home АНАЛИЗЕ Од регионалног рата до локалног „проблема“

Од регионалног рата до локалног „проблема“

282
0
Foto: Pixabay
Foto: Pixabay

Аутор: Драган Станар

Како је давно формулисана черчиловска политичка мудрост по којој су само интереси вечни у међународној политици, јасно је да је веома тежак и изазован задатак пронаћи било какве константе међународних односа у свету који је у перманентном процесу промене и преобликовања политичке реалности. Па, ипак, чини се да су оружани сукоб и насиље, који се јављају у готово правилној фреквенцији, између Израелаца и Палестинаца сада већ евидентна константа политичког пејзажа на Блиском истоку. Без обзира на констелацију снага глобалних сила, или мултиполарност глобалне геополитичке арене или чак релевантне регионалне и локалне околности, на оружане сукобе Израелаца и Палестинаца мора се увек рачунати као на веома вероватне, а можда чак и извесне. Од самог настанка државе Израел као продукта чувене Балфорове декларације и масовних миграције Јевреја са свих страна света у Палестину од 1917. године до данас, тензије између локалног арапског становништва и досељеника не престају. У одређеним моментима те латентне тензије прерасту у оружане сукобе који се по правилу завршавају тек примирјима која у свом корену имају атрибут привремености.

Историјски контекст израелско-палестинског сукоба вероватно је веома познат свима који су макар минимално заинтересовани и упознати са проблематиком јеврејско-арапских односа у XX веку и нарочито импликацијама стварања државе Израел 1948. године после Другог светског рата и холокауста. Међутим, иако су насиље и сукоби заиста константа израелско-палестинских односа већ више од целог једног века, интензитет, облик и форма тог насиља подложни су променама. Штавише, пратећи промене у форми сукоба током времена веома је тешко избећи закључак да држава Израел полако али сигурно иде ка свом недвосмисленом циљу, претварања једног потенцијално регионалног, у неким моментима чинило се и глобалног, рата у нешто што би требало да личи на локални  проблем. Заправо, у коначници план је да то не буде ни локални, већ интерни проблем суверене државе Израел. Изузимајући насиље које се редовно дешавало између арапског становништва и јеврејских досељеника пре формирања државе Израел, односно између Балфорове декларације и 1948. године, у периоду у којем је удео Јевреја у Палестини прешао једну трећину становништва, први оружани сукоб започео је малтене у првих 24 часа постојања државе Израел. Сукоб који је трајао нешто више од пола године имао је јасан карактер рата, и то рата који је укључивао чак седам земаља Блиског истока и који је по својој природи очито био велики регионални сукоб. Победа Израела донела је контролу над готово 80% територије Палестине, док остатак територије бива подељен углавном између Јордана и Египта. Без обзира на победу у рату, Израел се суочавао са претњом високог интензитета будући да је рат ујединио велики део арапског света против новоформиране јеврејске државе.

Већ 1967. године Израел је извршио спектакуларан преемптивни удар, и по проценама свих релевантних стручњака, тиме спречио свој потпуни крах и нестајање државе. Иначе, Шестодневни рат заузима веома значајно место у војним наукама, нарочито у етици рата, будући да се Израелски „улазак“ у рат преемптивним ударом сматра једним од ретких историјских примера оправданости напада у форми преемпције, и не тумачи се као агресија. Већ у овом рату евидентна је било нешто слабија синергија арапских такмаца израелској регионалној моћи. Ова тенденција постаје још видљивија и јаснија у такозваном Јом Кипурском рату шест година касније, када је само Египат ушао у оружани сукоб са Израелом, и то са лимитираном ратном намером да поврати контролу над Синајом коју је изгубио у претходном сукобу. Иако је израелска војска до ногу поразила египатске снаге, Синај је враћен Египту мировним споразумом у Кемп Дејвиду 1977. године. Овај споразум означава огроман политички и стратешки тријумф Израела, иако је цена била одрицање од велике територије Синаја. Наиме, Египат је овим споразумом признао Израел као суверену државу и ушао у процес нормализације односа са суседном земљом. Дакле, у релативно кратком временском периоду од тек нешто мање од тридесет година, Израел је своје оружане сукобе успео да „трансформише“ из великог регионалног рата са пан-арапском коалицијом у којем је циљ био уништење државе Израел у релативно ограничен рат само са Египтом који је за циљ имао повратак територије за коју Израел свакако није био егзистенцијално заинтересован. Уколико се загребе нешто дубље испод површине арапско-јеврејске нетрпељивости, видећемо огроман и историјски успех Израела у само три деценије.

Крајем 70’ и почетком 80’ година прошлога века, оружани сукоби Израела и Арапа више нису у ужем смислу рат, будући да је Израел својом војном моћи и ратним успесима успео да тај сукоб трансформише и редукује у сукоб са Палестинском ослободилачком организацијом (ПЛО), која је у моментима губила подршку арапског света и чак улазила у оружане сукобе са арапским земљама као што је Јордан. Велики успех Израела огледа се нарочито у томе што сви даљи оружани сукоби са ПЛО губе „статус“ рата као облика сложеног политичког насиља, и разумевају се као побуне, устанци, терористички напади, итд. нарочито по формалном признању на постојање државе Израел од стране ПЛО-а 1993. године. Врхунац тих „побуна“ Палестинаца представљају Интифаде 1987. и 2000. године (ова Интифада формални и даље траје) и неколико веома успешних терористичких напада у којима су екстремистичке палестинске групе успеле чак и да убију израелског премијера Јицака Рабина. Данас је борба Палестинаца отелотворена у деловању и акцијама Хамаса и Исламског Џихада, организација које се третирају као терористичке од стране већег дела света.

Без обзира на то колико би успешна, деструктивна и застрашујућа борбена дејства Палестинаца у најновијем оружаном сукобу са Израелом могла бити, војно-политички аспект израелско арапског сукоба морамо посматрати као континуирани успех Израела и ИДФ-а (Israel Defense Forces) у потпуној трансформацији форме и карактера оружаног сукоба са Палестинцима и уопште арапским светом. Израел је својим војним победама и виспреном политичком активношћу успео своје оружане сукобе да трансформише из потенцијално регионалних ратова са целокупним арапским светом до једног интерног обрачуна са терористичким организацијама. Иако на први поглед и није важно каква је форма оружаног сукоба, она има круцијалне и далекосежне импликације. Рат, за разлику од устанка, побуне и нарочито тероризма подразумева драстично другачије импликације по обе стране – по њихов статус у борби, по њихове методе борбе, одговорност бораца, потенцијалну међународну подршку и много тога другог, али и најважније од свега, могућност победе. Како Израел већ скоро педесет година не води рат већ се бори против устанака и тероризма, више ни не постоји питање ко ће на крају победити и ко може да рачуна на подршку шире међународне заједнице. Победа терориста у теорији апсолутно није могућа, те је Израел данас, а и у свим својим будућим сукобима са Палестинцима, једино обавезан да води рачуна о форми и интензитету силе коју користи јер је својим војним и политичким успесима у XX веку створио такав наратив у којем је само његова сила заправо легитимна.

Техничка питања која се данас постављају у јавности потпуно су споредна. Много је мање важно колико ракета поседује Хамас, како и одакле их дотура у појас Газе, колико људи има спремно за борбу, у којој мери ужива подршку Ирана али и колико је учинковит чувени израелски систем „Гвоздена купола“ (Iron Dome), да ли израелска тактика „куцања на кров“ (Roof Knocking) има смисла, итд. од чињенице да се у коначном збиру ради о борби побуњеника (у неким интерпретацијама и терориста) и оружаних снага једне суверене државе. Та борба није рат, и та борба може да изроди само једног победника. „Најгоре“ што може да се деси Израелу јесте да својим неселективним и непропорционалним борбеним дејствима изађе из оквира онога што може оправдати доктрином двоструког ефекта, познатијом као колатерална штета и да почини ратне злочине. Додуше, у перспективи израелско-палестинског сукоба постоји једна, и то капитална, непознаница – правац и курс који ће у будућности заузети Турска. Турска је данас једина муслиманска земља која својом геополитичком „стратешком дубином“ објективно и реално настоји позиционирати се као перјаница пан-муслиманског света, и као таква логично и заштитница Палестинаца (не губимо из вида да је територија данашње државе Израел и цела Палестина у моменту писања поменуте Балфорове декларације заправо била део Отоманског царства, које има монументалан значај за савремени турски нео-османизам у спољној политици). Истовремено, Турска је званично четврта војна сила унутар НАТО пакта и формално земља кандидат за чланство у Европској унији. Иако је тренутно немогуће дати било какву смислену прогнозу, чини се да Израел, у контексту перманентног сукоба са Палестинцима, више пажње треба да посвети будућности Турске спољне политике него самом Хамасу и Фатаху. У том је сукобу Израел тријумфовао у моменту када је регионални рат трансформисао у локални (интерни) проблем.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here