Home НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И ТОЛЕРАНЦИЈА Нео-генеза националног идентитета у савременом добу

Нео-генеза националног идентитета у савременом добу

5893
0

Проф. др Драган Станар

Без обзира на све трендове које доноси процес глобализације, изграђен на темељима либерализма и космополитског схватања света и међународне заједнице као глобалне заједнице појединаца а не држава или народа, атрибут националности и даље је од изузетног, можда и централног, значаја за формулисање личног идентитета. Национална идентитетска одредница и даље је свакако једна од примарних одредница личног идентитета за огроман проценат светске популације, уз полну/родну и религијску одредницу. Уважавајући значајне промене које је у последњих неколико деценија узроковао процес глобализације и стварања „глобалног села“, ипак се већина људи на планети и даље пре идентификује као припадници одређене нације него као припадници васколиког човечанства. Космополитска перспектива света, у којој националне границе немају неког посебног значаја, није перспектива која довољно озбиљно разматра важност националног идентитета као темеља изградње свеукупног личног идентитета и свеукупног weltanschauung-а појединаца у савременом „смањеном“ свету XXI века.

О значају овог атрибута личног и колективног идентитета сведочи и феномен нео-генезе националног идентитета у модерним друштвима. Овај феномен представља један свеобухватан и вишеслојан процес који захвата и обухвата готово све аспекте колективног, а тиме индиректно и личног, идентитета код оних група које улазе у процес ре-структурирања сопственог колективног идентитета кроз генерисање „нових“ нација. Овај се процес нарочито добро може уочити и анализирати у нашој непосредној околини, тј. у региону у којем се налази савремено српско друштво, будући да сведочимо управо континуираним нео-генезама националних идентитета. Нови национални идентитети који се стварају, или су чак већ у зрелим фазама процеса развоја, понекад заиста изгледају као ex-nihilo генезе идентитета. Ово је донекле и очекивано, имајући у виду да је појам нације присутан већ готово два века, те да садашње етничке групе не ступају на сцену нације из вакуума, већ да улазе у процес креирања новог идентитета који подразумева колективни раскид са „старим“, постојећим националним идентитетом.

Овај „раскид“ са некадашњим националним идентитетом у сврху генерисања новог веома често представља релативно насилан процес који за циљ има негирање свих атрибута некадашњег идентитета. Нео-генеза националног идентитета нужно подразумева de novo генерисање свих оних нужних атрибута који заправо и конституишу кохерентан национални идентитет који може да претендује на колективно прихватање и колективну националну идентификацију – језик, религију, специфичне форме културе, политичке институције, историју, итд. Како се сви ови елементи у нео-генези конституишу из почетне позиције „старог“ националног идентитета, то веома често води у готово гротескне процесе и поступке у којима се „ново“ ствара на израженој негацији „старог“. У овој дијалектици изградње „новог“ језика, религије, културе, историје и целокупне културне матрице успех директно и готово у потпуности зависи од темељитости рушења, затирања и негирања „старог“. Тако нове нације свој настанак, чини се историјски нужно и неизбежно, граде на уништавању сваке везе и повезнице са старим колективним националним идентитетом, што се нажалост често артикулише и у форми реалног друштвеног и политичког насиља.

Кључни фактор нео-генезе националног идентитета у савременом добу, нарочито на просторима Југо-источне Европе јесте конституисање нових држава. Стварањем политичких ентитета, односно суверених држава, истовремено се ствара камен темељац за нео-генезу националног идентитета, будући да у савременом либералном схватању политичка институција државе заправо претходи конституисању нације. Овај концепт, који је углавном потпуно незамислив и гранично сулуд за простор Европе и уопштено „стари свет“, долази из Сједињених Америчких Држава и претпоставља да се национални идентитет формулише на основу постојања државе. За разлику од новог света, историјски резон „старог света“ види државе као продукте већ оформљене нације – Немци стварају Немачку, Пољаци стварају Пољску, Срби стварају Србију, а не обрнуто. У „новом свету“, настанак САД омогућио је конституисање америчког идентитета, те су Американци сви они који су грађани САД, без обзира на њихово порекло, језик, религију, културу, историју, итд. Стварањем нових држава на Балкану, као што су Босна и Херцеговина и Црна Гора, омогућава се нео-генеза националног идентитета на темељу постојања суверене државе. Стога држава Босна и Херцеговина креира национални идентитет свих грађана те земље, без обзира на њихов „стари“ национални идентитет. Држава Црна Гора креира црногорску нацију, без обзира на историјски наслеђен национални идентитет грађана те земље. Принцип је идентичан, само су његове итерације специфичне, у зависности од околности у којима се реализује у политичкој и друштвеној стварности.

Нео-генеза националног идентитета свакако не представља потпуно нов концепт, специфичан за XXI век, будући да су сви постојећи национални идентитети у неком моменту формирани из вакуума у којем уопште није постојао појам нације, па тиме ни колективни национални идентитет. Оно што донекле разликује нео-генезу националног идентитета у савременом свету добу јесте чињеница да нови национални идентитети нужно настају из постојећих, по правилу насилно, турбулентно и нагло, остављајући за собом озбиљне последице. Толеранција, која је неупитан циљ савремених демократија, мора бити сачувана од таквих последица, јер је она једина која може да гарантује мирну коегзистенцију и заједничко напредовање.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here