Home НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ И ТОЛЕРАНЦИЈА Културни плурализам унутар српског националног идентитета

Културни плурализам унутар српског националног идентитета

730
0

Проф. др Драган Станар

Појам националног идентитета један је од најзначајнијих појмова у савременом политичком дискурсу, нарочито када се ради о геополитичким жариштима. Како је усуд српског народа да живи и функционише на просторима који су историјски несумњиво дефиниција хроничног геополитичког жаришта, јасно је да је и питање српског националног идентитета од изузетног научног али и практичног значаја. Сам појам националног идентитета је по сопственој природи изразито комплексан и слојевит, и представља апстрактан појам са веома флуидним битним ознакама и специфичним релацијама са другим, сличним појмовима. Говорећи о националном идентитету важно је имати на уму разноврсност и хетерогеност атрибута и одредница тог идентитета, који у различитим временима и на различитим просторима могу бити суштински другачији. Идентитетска припадност једној нацији некада и негде артикулише се религијом и језиком, у другим временима и на другим просторима заједничком културом и историјом, негде чак и расом или племенским пореклом. Како год да је национални идентитет контингентно артикулисан, једна од његових суштинских и темељних одлика свакако јесте колективни карактер, односно осећај заједничке припадности једном одређеном и омеђеном колективу који се разликује од других, сличних колектива, укључујући ту и оне са којима је у најдиректнијем географском и историјском контакту.

Колективни карактер српског националног идентитета често се перципира на један површан и дубоко погрешан начин – као захтев за потпуном хомогеношћу српског националног корпуса у сваком аспекту. Трагична грешка ове перспективе је потпуно занемаривање турбулентне политичке прошлости српског народа, његове раштрканости по Балканском полуострву и векова живота различитих делова српског народа у различитим доминантним културама које су своју славну империјалну историју градиле управо на балканским темељима. Посматрајући тек последњих пет векова, Срби су живели у Османском царству и у Аустроугарској, као и у повременом слободној Црној Гори и ослобођеној Србији, на планинама и у приморју, у католичком и у муслиманског окружењу, у огромним градовима и у руралним пределима, итд. Из оваквог историјског диверзитета сасвим се природно формулисао и одређен диверзитет између Срба који долазе из различитих културно-историјских околности, чије су се навике, обичаји и целокупан специфичан менталитет развијали под утицајем различитих детерминанти. Међутим, веома је опасно упадати у замку одрицања колективног српског националног идентитета одређеним деловима српства који су, дејством поменутих историјских фактора, другачији и различити од других Срба. Ова је замка први корак на погубном путу одрицања од делова српског националног етичког корпуса на Балкану.

Евидентни културни плурализам унутар српског националног идентититета стога мора бити посматран као изврсно богатство српског народа, а не као потенцијални извор разарања колективног карактера нашег националног идентитета. Различитост култура, некада чак и есенцијалних елемената културе, између Срба који живе и потичу из различитих делова Балканског полуострва није никако доказ њихове међусобне националне различитости, као што се веома често и врло злонамерно настоји тумачити, већ тестамент наше бурне и турбулентне прошлости, која је доводила до масовних сеоба, асимилације, акултурације и енкултурације и свих других облика културне динамике и културних промена. Културни плурализам српског националног идентитета стога треба баштинити као велико богатство нашег народа и историјски показатељ националног кретања које је некада добијало размере националне трагедије. Иако апстрактан, појам националног идентитета ипак обухвата одређене малобројне есенцијалне ознаке које гарантују колективно осећање припадности истом народу и трансформишу све потенцијалне културне разлике између Срба из фактора раздора у фактор богатства различитости и диверзитета. Нужан и виталан чинилац очувања колективног националног идентитета свих Срба је ипак унутрашњи, иако се непрестано говори и дискутује о екстерним чиниоцима разједињавања јединственог српског идентитета на Балкану. Несумњиво да ти екстерни чиниоци постоје, и да су веома утицајни, али кључни унутрашњи чинилац очувања српског националног идентитета у свим деловима српска јесте толеранција.

Сваки културни плурализам захтева постојање изражене толеранције која омогућава богатство различитости од ког профитирају апсолутно сви. Ништа се не разликује ни у контексту културног плурализма унутар српског националног идентитета – толеранција према Србима који су у одређеним аспектима „другачији“ неопходна је не само као предуслов убирања вредних плодова диверзитета већ и као брана даљем расипању српског етничког корпуса на Балканском полуострву и у региону. Евидентна различитост која постоји између култура Срба у Војводини, Срба у Босни и Херцеговини, Срба у Црној Гори, Срба на Косову и Метохији не сме бити фактор растакања српског колективног националног идентититета, напротив. Културни плурализам унутар српства мора служити као платформа јачања националног идентитета и кохезивни фактор свим Србима, без обзира на то на ком простору живе. Стога је толеранција унутар српства нужни предуслов не само очувања српског националног корпуса, већ и веома пожељне толеранције и суживота са свим другим националном идентитетима који постоје у региону. Тек прихватајући плурализам и диверзитет унутар сопственог колективног идентитета, савремене нације могу успешно изграђивати плурализам и диверзитет у ширем, регионалном и међународном контексту. И као што целокупно српство може само да профитира од културног плурализма унутар националног идентитета, тако исто и регион може напредовати ка суживоту, сарадњи и заједничком прогресу на чврстим и постојаним темељима толеранције националног плурализма унутар савремених демократија на Балканском полуострву.

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here